КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

 Некада помислим да имам напад панике или неку анксиозност. Тако се забринем па помислим још,” мора да сам болесна”; а у ствари само ми се пределу црева дешава природан процес потребе за избацивањем тих неких остатака хране.  Тако да се збрка око варења и забринутости прави све више и више; или боље рећи чудна је то мешавина. Не знаш да ли си ментално поремећен или ти се само иде у тоалет. 🤪 Ето колико познајем своје тело. &&& Некад помислим када видим куда овај свет иде илити срља, да је боље да се сви лепо побијемо па после да скувамо неки ручак и окречимо кућу за шта је требало милион година да се наканим и пре тог рата. &&& У ишчекивању тог трећег рата, све изгледа бесмислено али људи се венчавају, славе рођендане, иду у клубове и уопште узев живе као да сутра не постоји. Пошто дам умерени оптимиста да не кажем реалиста који нагиње песимизму, мислим да је то чиста људска глупост. Боље бити пијан него стар. Дефинитивно. &&& У ери просвећења техно

Почех да пишем овај унос на српском, међутим одједном се наставио на енглеском. Ово ми се дешава први пут. Пошто сам хтела да избегнем да тај франкенштајновски спис угледа светлост дана, мисао коју сам у једном монету хтела дао стварим на делу, али сам је у потпуности одбацила, па сам превела српски део текста на енглески, а затим ћу, заузврат, превести целу ствар на српски и ставити на блог на српском језику. А то је овај блог.  Рјуноске Акутагава је био јапански писац кратких прича, такође познат у Јапану као отац кратке приче. Најпознатија његова прича је „У гају“ коју је Акира Куросава користио за свој Рашомон. Мој први сусрет са овим писцем био је кроз књигу са хришћанским причама смештеним у Јапану. Приче су чудне, али су написане врхунски. Само те увуче. Оно што је важно за овај унос је да се на крају књиге налази његова биографија и његова фотографија. Прво што сам помислила када сам угледала његово замишљено, интелигентно, мршаво, готов аскетско лице било је као да сам угледал

“Моја породица и друге животиње” Зашто волим ову књигу ? Није ми јасно до дан данас.Читали на студијама енглеског.  Уболи су књигу дефинитивно. Прелепо описано не само острво, већ људи, како Грци тако и остали; а посебно животињски свет. Натерате да за волиш и бубе! А посебно кад су у стању ларве што уме да буде “бљак”. Кад под утицајем свих тих описа изгуглам ухолажу буде ми одурна, али у  суштини схватиш “све си премудрошћу створио” и све је лепо чак и кад је ружно. На први поглед. Отвара се нови свет кад превазиђеш гађење.

  ОПУШЦИ РАЗДОРА   Њено умеће пијења крви било је изузетно посебно. Готово врста уметности, јер је и сама њена жеђ била посебне врсте. Она није била обичан вампир, какав се може наћи у народним или модерним причама. Била је то жеђ какву има човек изгубљен у пустињи. Познат ти је тај осећај када се грло осуши и када ти је једини сан да окусиш макар једну кришку поморанџе. Таква је била њена врста крволочности.   Била је обична канцеларијска службеница, са својим уобичајеним начином облачења. Куповала је белу кафу успут, и на посао стизала увек на време. Никад није каснила. Враћала се кући у исти суморни стан. Све на њој било је неупадљиво. Није изгледала ништа посебно. Није била нешто изузетно интелигентна. Није била шеф што би се очекивало од једног вампира. Била је обична, неамбициозна канцеларијска службеница.   Жеђ је почела да осећа у пубертетз, а најзанимљивије је било то што никада није гледала Носферату нити било који други хорор жанр. Никада није марила за филм а посе

 Јер седиш у канцеларији са особом која не воли музику Желим да одем одавде

    Прича о продуценту, удовци који прави аудицију за филм (на наговор пријатеља) како би се поново оженио (на предлог сина). На аудицији му запада за око жена којом постаје опчињен, а о којој не зна ништа што га не спречава да сањари о њој и заљуби се у илузију то јест верује својој “интуицији”. У неком тренутку све треба да се претвори у хорор.  Као и у животу! Нарација тече природно и обухвата читаочеву пажњу. Не знам како му полази за руком. Одлично уводи главног јунака у илузију. Препоручујем!

  Slip inside the eye of your mind man! Who knows what you might find What happens When that little brains you have left gets to your head

Посвећено свима који се осећају и даље као несхваћени, outcasts, итд. Јер се други боље само-рекламирају и продају на “тржишту” таштине. Stay a creep!   

Скадарска улица покушава да одере облак Односно облак хоће да одере зграду  Мртва трка Не знамо ко је победио а ко изгубио У борби бетона и неба Скадарска се обрушава  И природу нарушава

Ако хоћеш да имаш какав такав мир, па макар и психички, мораш бити у садашњем тренутку.  Не размишљати о будућем на шта немамо утицај.  Нити о прошлости , што не постоји у реалним времену осим у сећању.  Сећања су као кад напишеш обичном оловком и обришеш гумицом.  Ако ниси обрисао тешко ће бити.  Ако си обрисао остаје траг и зато треба бити присутан, да те траг не заскочи јер постоји могућност.  На пример то се онда зове злопамћење, сентиментално везивање за “добра стара времена”, итд.  Ако си пропустио нешто, или се није ни догодило, зашто размишљаш о томе?  Опрости себи и другом и иди даље.  Остајање у прошлости те вуче назад и никад нећеш моћи даље.  Ако оставиш то за собом то је као да си одсекао сидро које вуче на дно.  Људи су несрећни јер нису захвални Богу, јер нису у садашњости. У Божјој садашњости.

 Моја фасцинираност Малим Принцом почиње када ми је за девети рођендан другарица Џоана поклонила истоимену књигу. Читала сам је тек касније, претпостављам. Не одмах. Дакле, било је то у основној школи. Сећам се да сам седела код баке у стану, и тамо сам управо завршила последње поглавље. Иако нисам све разумела, срце је разумело. Плакала сам. Не зато што не разумем већ зато што је мали принц морао да нестане, морао је да умре да би отишао на своју планету да буде са својом ружом. Можемо на разне начине тумачити алегорију ове новеле. Чињеница је да ме сваки пут дотакне и да сваки пут кад читам, не само да пронађем нешто ново, него и сваки пут се исплачем. То је једна од ствари коју нам Егзипери говори и дан данас и увек ће говорити: не стиди се суза. Све што је лепо и добро, не да се сагледати телесним видом. Очи су слепе. Суштина бића се не сагледава обичним очима. Духовна лепота остаје несагледива и самим тим несазнатљива. Несагледива лепота неминовно човека погоди у срце и оно плаче

“..Ако човек воли један цвет, који је једини такав међу милионима и милионима звезда, довољно је да га погледа па да буде срећан.  Он каже себи: 'Мој цвет је тамо негде...'Али ако овца поједе цвет, то је за њега као да су се одједанпут угасиле све звезде!  И зар то није важно?"  Није више могао изустити ни речи.  Изненада је зајецао. Била се спустила ноћ. Оставио сам алат. Није ми више било ни до чекића, ни до вијка, нисам марио ни за жеђ, ни за смрт.  На једној звезди, једној планети, мојој планети, на Земљи, постојао је један мали принц кога је требало утешити! Узео сам га у наручје. Њихао сам га. Говорио сам му: „Твој вољени цвет није у опасности...  Твојој ћу овци нацртати брњицу... А твом ћу цвету нацртати оклоп... Ја..."  Нисам баш знао шта да кажем. Осећао сам се врло неспретно. Нисам знао како да му приђем, како да му се приближим. Тајанствена је земља  суза.“ Чини ми се да Егзипери овде покреће велику тему незахвалности. Не знамо шта имамо све док то не неста

  Како је Сент-де-Егзиперију пошло за руком да на тако мали број страна каже нешто тако садржајно и дубоко? Не знам. Можда имам претпоставку али ћу је задржати за себе. Очигледно је да надахнуће није искључиво од њега. Ко може да подари такву инспирацију, да генерације не испуштају књигу из руку и сваки пут се пронађе нешто ново? То је реткост у светској књижевности.  Егзипери је заиста са својим инжењером пао у Сахару. Тај догађај описан је у краткој књизи “Земља људи”. Још једна књига пуна истинског смисла а кратка по садржини. У њој је описан сусрет са смрћу. Из тог доживљаја проистекао је Мали Принц и прича о његовој ружи, као срж књиге Мали Принц. Сви постојимо зато да бисмо били вољени и када волимо оправдавамо постојање. Када волимо заиста истински постојимо. Када се сећамо доброг у људима ми тада заиста истински постојимо. Можда нам је неко у пустињи понудио чашу воде или једну поморанџу. Можда нисмо ни видели да нам неко помоћ нуди већ смо само у страху и неверици прошли. Можд

Ако ћемо искрено, колико ли смо само пута једне друге повредили, што вербално, што невербално, и онда се изолујемо....што физички, што ментално...реално. Зар не?

  https://www.instagram.com/p/CL13T6AJgS8/?utm_medium=copy_link   Зашто неке песме подсећају на залазак сунца у лето? Такав осећај имам од детињства када чујем неке песме. Дуго се тај осећај није јављао и ево га сада. Birdy (Птичица) је отпевала и одсвирала једну такву песму. Мислим да не треба ништа додати. Можда да напишем почетак неког сценарија: дете седи негде на брду и гледа залазак сунца на хоризонту, између дрвећа и зграда, док у позадини почиње полако да се чује ова  песма.

  По мом мишљењу, успешан римејк. Дискутабилно да ли је римејк. Нећу о томе. Ради се о филму “Тајни живот Волтера Митија”. Оба филма су рађена по мотивима истоимене кратке приче Џејмса Тербера ( James Thurber ).  Доле је линк на коме се види машта, писца сценарија, режисера, итд., за нову верзију. https://www.instagram.com/p/COBTrNEl7oB/?utm_medium=copy_link У овом видеу су приказани примери успеле визуелне комбинације музике и покретних слика. Мој закључак - римејк треба да буде нешто ново, другачије, неочекивано, надоградња претходне верзије а не као Windows XP, Windows 7. Оригинални музику за филм нећу ни да помињем колико је добра. Захваљујући том филму могу да уживам у музици  Хозе Гонзалеса (Jose Gonzalez) .

Два делића исте Слагалице: "Одговоран си за оно што припитомиш." Антоан де Сент Егзипери            + На тајанствен али врло реалан начин, сви су људи у свакоме човеку и сваки човек у свима људима. Отуда одговорност свакога човека за све и сва на земљи. Достојевски учи: „Сваки је од нас несумњиво одговоран за све и сва на земљи". „Један је пут спасења, благовести Достојевски: узми себе и учини себе одговорним за сав људски грех. Оно је уствари тако, јер чим себе искрено учиниш одговорним за све и сва, оног ћеш часа увидети да тако у самој ствари и јесте, и да ти и јеси одговоран за све и сва". Св. Јустин Поповић

 Тајанствени Воз је прича у којој нема ништа тајанствено и која нешто на први поглед и нема смисла. Која је сврха? Навикли смо да сценарио има радњу којом неко хоће нешто да саопшти, да главни јунак реши неки унутрашњи или спољашњи конфликт. Међутим овде тога нема. Није ни потребно, очигледно. Ликови су по мом мишљењу некако симпатично детињасти. Не постоји антагониста, зликовац, антипатичан лик, макар. Не, сви су симпатични на свој начин, чак и када врше кривично дело. Просто пожелиш да људи буду такви и ван филмског платна. Све је некако реално а наивно. Ако је такво неко време постојало и ако су у се у том времену кретали такви ликови, ничег од свега тога више нема - ни времена, ни ликова. Остаје носталгија. То је Мостаериозни воз - воз носталгије и покушај да се конзервира једноставност и наивност којих нема у стварности. Издвајам овај дијалог који ме је насмејао: Mitzuko : Jun... why do you always have such a sad face? Are you unhappy?  Jun : I'm very happy. That's just th

...који убрзо потом падају у заборав, као последњи примери - римејк Rebecca и   The Woman in the Window  који није римејк али мирише на  Rear Window . Моје мишљење је да се такве ствари не раде. Хичкок је геније филма у рангу, на пример, Шекспира, који је геније књижевности. Треба скромно мислити о својим могућностима.  Просто и једноставно речено, да ли је ико икад узео да поново напише, на пример, Млетачког Трговца? Толико. Изузетак би била серија  Sherlock . Закључак: The Woman in the Window је бољи и гледљивији од Ребеке а Ејми Адамс потврђује да је врсна глумица и вреди погледати филм ( The Woman in the Window) макар због ње. Нова Ребека није вредна помена. Препоручујем Rear Window јер је вехунски филм, а може и Шерлок.

 Носталгија. Чудна ствар. Можда непотребна, пошто оно што је било не може се вратити, а и не треба. Прошлост је прошлост и кап таква не постоји изузев у сећању.  Носталгија говори да желимо да се неко лепше време врати (релативни лепше, јер нам је и тада у ствари било тешко, ако поштено признамо) или да се врати део нас који је некада, чини нам се био лепши, бољи. Мислим на душу али и тело. Носталгија за детињством је код мене најјача али не желим да се претерано сећам детињства, јер није ту било само лепих ствари. Старење има своје предности, као на пример, нека врста мудрости се јавља, претпостављам, од акумулираног искуства које опет настаје од понављања истих грешака. Па чему носталгија ако је саткана од лепог и ружног? Не знам. Вероватно је то универзалија, запечаћена у неком делу срца, мозга, нервног система, и као таква тражи своје. Повезана уско са сентименталношћу даје један тежак осећај и атмосферу која може прећи у меланхолију па можда и очајање. Туга за оним што је било и ч

 Волети је тешка категорија али и лака.  То је парадокс. Речено је љуби ближњег свог као самог себе. А ко је мој ближњи? Све и свја! И наркоман, алкохоличар, зависник од игрица, жена која не може да се заустави и да већ једном заћути, или се скраси и нађе једног човека, и наравно мрави, пчеле, буве, црви , пауци, буба - швабе. Љубав није осећање. Љубав је стање, настројење, воља, одлука. Слава на висини Богу и међу људима добра воља. Љубав је и интимни однос. Ако је нелажан, нелицемеран и искрен. Љубав је кад се опрости па макар  и остао неки траг горчине. То је љубав и још и више од тога. Љубав дефинитивно није еуфорично осећање “ја сада све волим грлим и спашавам свет, цркву, ближње, својом свемоћном молитвом”. Љубав је натприордна, луда, неприродна особина човека. Зато што је Љубав Божанска особина. Дата човеку као дар! Који он може да прими ако жели.  Љубав је када оћутиш кад те неко нагази попут пикавца. Када попљујеш угрушак крви само да не повредиш другог. Када одлучиш, “ па не

                                                                        Неко цвеће расте нагоре у вис                                                                                 Неко цвеће расте нагоре у вис А неко цвеће расте на доле у низ Сваког цвећа има, ко те пита зашто је то тако. Нико. Али ти ћеш дати одговор. То је зато да, кад си радостан, не преузнесеш се и сетиш се да има и оних тужних. Не врти се свет око тебе.

Светла седмица, и заиста све је светло и лепо. Љубав свуда. Не могу да верујем да се то осећа и да се види. Види се у бојама прозирног ваздуха, треперавог ветра и устрепталим мирисима цвећа и пчела. Све мирише, све одише, све зуји, бруји и пева. Читава природа. То није само буђење већ пробуђеност, као првог дана.  Нико не може да зна зашто је то тако. Сакривено је од погледа нечастивих а откривено погледима малих, небитних људи. Многи би да их обришу са лица земље. Међутим. живот се наставља упркос свему јер живот увек побеђује.  

Имала је очи такве Како и не би кад је боју украла  Од ђумбира Имала је косу такву Како и не би када је ветар украла Од Зефира Она краде Она краде Она краде боје Она краде дуге Она краде све што је у срцу У срцу срца Имала је кожу такву Како и не би када је боју украла Од Ван Гога, плаву, и жуту Као сан пред свитање Она је умела да изатка пређу  Од рана и туге И да је претвори у сунце свих сунаца.

 Егзотичан назив за данашњи унос у епизоду "Драги дневниче". Слушам песму групе Јапански доручак (Japanese Breakfast).  Наравно, песма подсећа на Флитвуд Мек (Fleetwood Mac).  Група је одлична, песма је фантастична. Препоручујем вашем уху, нећете се досађивати. Како сам сазнала за ову групу? Тражила сам кулинарске идеје на јутјубу за доручак. Интересовало ме шта Јапанци једу за доручак и искочи ми осим јапанског омлета и ова група. Нисам се покајала што сам се преусмерила на групу уместо на доручак. Та претрага се одиграла мало више пре три године. Није толико важан податак колико тек сада могу да кажем да сам наишла на видео записе који се заиста баве јапанским доручком. Највише ме је обрадовало то што неке јапанске домаћице односно - пошто та реч није више популарна код жена (ваљда је ретроградна реч) - вилогерке (v-logger), фриленсери (то су људи који раде од куће али нису домаћице и домаћини, нећу да вређам) и остали самци (single people), укључујући и друге ноблес-модерн

                         Фотографија са интернета  Једном кад је Куста снимао филм, на Мокрој Гори, односно Витас-Шаргани, у току је била изградња пруге Шарганска Осмица. Радови на све стране, прашина, радници, бушења, копања мноштво статиста да не верујеш, не знаш куд да се окренеш. Статисти надиру одасвуд а посебно из правца Ужица, аутобусима. Тада смо екипа нас неколико дошли на одмор у Витасе. Било је кишно лето. Радња се дешава пре године, 2000. Нисмо имали купатило већ пољски клозет и купање у оближњој речици. Тада ми се, непланирано, испунила дугогодишња жеља да присуствујем снимању филма. Снови се остварују, додуше не сви. Којим се то редоследом остварују, не знам. Осим по снимању, памтићу то лето и по једном ненаданом сусрету са чобаницом, по старијом женом од тадашњих, вероватно, преко 60 година а можда и мање. Знаш, ти људи који живе на селу бивају шибани ветром и сунцем па се то уреже у кожу. Та бака је била најрадосније створење у целом универзуму и шире. Она је ширила рад

 Када човек упозна сродну душу онда не треба да је испушта из руку јер је лако покварити у данашње време, и тешко поправити.  Два мала принца Христова, нестадоше са хоризонта и оставише неизбрисив траг у срцима многих! Неки људи живе много дугачко и унесреће много народа уз то и оставе траг који смрди нечовјештвом. Нека иду и оду тим путем који су одабрали. Неки други људи су одабрали другачији живот и препознали љубав у другом и раширили своје срце тако да свако може у њега да стане а понајпре Лепота. Њихов пут и траг који остављају посут је анђелима, цвећем и сваким миомирисом. Дај Боже да и ми будемо људи Вечне Лепоте и Доброте! Радујте се наши оци Луко и Исаче у Царству Христовом!

Када би могао да премостиш јаз у себи и  поништиш све прохтеве и жеље и кренеш испочетка, када би могао поново да се родиш и  окренеш први лист књиге свог живота,  где би био крај тој причи,  где би био крај тој геологији живота?  Када разаговарамо требало би да разговарамо у песмама,  поезијом бескраја, плаво и непоновљиво.  Или да ћутимо о слутњама, да ћутимо са лакоћом,  да ћутимо у спокоју, без шума, без неспоразума.  Да наше мисли и на даљину дувају као поветарац  а не вихор.  Тако би требало да се волимо, као поветарац,  а не вихор,  зато што вихор брзо прође и  нестално је његово место.  Ако се неочекивано сретнемо, хоћемо ли моћи Да се у очи погледамо без стида,  без страха, без гриже савести. Можемо ли очима да се волимо? Погледи умеју да лутају у даљине. Исто питање се враћа, умемо ли да волимо? Дишу ли наше душе сновима, жељом за додиром, Или само причамо у ветар, без даха, без духа. Када разговарамо, требало би да знамо и како да ћутимо. Јер ћутање гласније говори о оном че

  Од свих просторија у мом дому, кухиња ми је најомиљеније место боравка. Волим оне кухиње које имају топлину, са ормарима у боји махагонија. Посебно волим шоље. Ни сама не знам колико их имам. Кухиња је место које не служи само за обедовање, већ понекад може да се користи као радна соба. У њој радим на лаптопу, или читам књигу, или само ћутке седим и размишљам о свачему уз тактове великог кухињског сата. Те тренутке обично проводим у тој драгоценој, ничим помућеној тишини, коју не бих мењала ни за шта на свету. Без музике, жамора, дима цигарете. Седење у тишини смирује толико да се то речима не може описати. Кухиња ми осим топлине, дарује осећај сигурности. Не знам зашто. Испијање Мача чаја као додатак ћутању, размишљању и слушању старог кухињског сата речи такође не могу описати. У питању је аналогни сат, који су моји родитељи купили у Прагу док је још увек био у Чехословачкој. Тај сат засигурно још више појачава осећај топлине и сигурности. Седење у кухињи, са чајем или без њега, не

 Стајао је на литици и зурио у понор испод себе, безгласни, глуви понор. Није осећао страх од висине. Сигурно је било више од 500 метара. Био је усамљен. Сам. Свој на свом. Неки људи су рођени да буду сами. Као вукови. Он је био вук - тако је волео себе да види. Самотни вук. Водио је тих, уобичајени живот, без турбуленција, под звоном сигурне али досадне свакодневице. Гледао је дивљину сваки дан. У шољи кафе, на дну улице, на литицама сивих отужних зграда. А онда, једног дана, док је одлазио на свој досадни посао пожелео је да оде. Без размишљања било куда, без повратка. Нико не би ни приметио да недостаје. Готово невидљив тип, као прашина коју видиш али не мораш баш да обришеш, јер не смета пуно. Шта ако сад оде првим авионом у Кину? Страхови од непознатог су давно замрли, остаје само радозналост. То треба искористити. Неки људи су створени да сами путују. Купио је карту, тог дана када је одлучио да оде, на послу, преко интернета. Све је ишло на његову руку. Спаковао се по повратку ку

Леп дан. 14. фебруар. Неко слави светог Валентина, човек који је живео у 3. веку, а неко слави светог Трифуна, неко обојицу. Небитно. Битна је радост живота. То вам желим свима!  Коментари су добродошли. Увек!