СМЕЈАЊЕ СА ЗВЕЗДАМА

 Моја фасцинираност Малим Принцом почиње када ми је за девети рођендан другарица Џоана поклонила истоимену књигу. Читала сам је тек касније, претпостављам. Не одмах. Дакле, било је то у основној школи.

Сећам се да сам седела код баке у стану, и тамо сам управо завршила последње поглавље. Иако нисам све разумела, срце је разумело. Плакала сам. Не зато што не разумем већ зато што је мали принц морао да нестане, морао је да умре да би отишао на своју планету да буде са својом ружом.

Можемо на разне начине тумачити алегорију ове новеле. Чињеница је да ме сваки пут дотакне и да сваки пут кад читам, не само да пронађем нешто ново, него и сваки пут се исплачем.

То је једна од ствари коју нам Егзипери говори и дан данас и увек ће говорити: не стиди се суза. Све што је лепо и добро, не да се сагледати телесним видом. Очи су слепе. Суштина бића се не сагледава обичним очима. Духовна лепота остаје несагледива и самим тим несазнатљива. Несагледива лепота неминовно човека погоди у срце и оно плаче од радости. То је љубав и тако знаш да имаш праву љубав. Не када плачеш јер те уништава већ када плачеш јер те гане, јер тај плач лечи и исцељује. 

Права љубав исцељује срце.

Егзипери нас учи да не морамо све да разумом обухватимо. Наука покушава све да оголи разумом. Није то тако лоше. Ако и покушамо разумом све да обухватимо видећемо да је разум немоћан, као нека љуска. Очи срца виде даље и боље иако суштина остаје несагледива. То је прерогатив суштине. И сваке руже. 

Ружа је споља можда и пуна таштине, како Егзипери описује ружу малог принца, али изнутра она је лепа и због њене лепоте вреди умрети. Због наше унутрашње лепоте, вреди умрети. Господ јесте зато умро. Зато што је толико заволео своју ружу, то јест душу сваког од нас. Питање је да ли ћемо ми на ту љубав одговорити. И ако одговоримо, морамо бити свесни да он не очекује од нас велика дела, већ корак по корак. Мала херојства, осмех, утрошено време, одговорност према ономе ко је нас заволео и према ономе кога смо ми заволели. А љубав подразумева бол. Бол која иако боли, доноси радост. Када погледаш у звезде чућеш њихов звонко смех  и узвратиће ти радошћу. И ти ћеш се осмехнути, док ће људи око тебе мислити да си луд.

Нека мисле. Није све у бројању звезда и ишчуђавању како космос опстаје и куда иде. Не морамо све да схватимо. Чињеница остаје да је све повезано кроз љубав. И нека логичари и менаџери и мудраци овог света мисле да смо луди. И нека траже бога у честицама. Ми који знамо да живимо знамо да је мудрост овог света - лудост. А осмехивање и намигивање звездама и смејање са звездама је Мудрост.