ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

 Стајао је на литици и зурио у понор испод себе, безгласни, глуви понор. Није осећао страх од висине. Сигурно је било више од 500 метара. Био је усамљен. Сам. Свој на свом. Неки људи су рођени да буду сами. Као вукови. Он је био вук - тако је волео себе да види. Самотни вук. Водио је тих, уобичајени живот, без турбуленција, под звоном сигурне али досадне свакодневице. Гледао је дивљину сваки дан. У шољи кафе, на дну улице, на литицама сивих отужних зграда. А онда, једног дана, док је одлазио на свој досадни посао пожелео је да оде. Без размишљања било куда, без повратка. Нико не би ни приметио да недостаје. Готово невидљив тип, као прашина коју видиш али не мораш баш да обришеш, јер не смета пуно. Шта ако сад оде првим авионом у Кину? Страхови од непознатог су давно замрли, остаје само радозналост. То треба искористити. Неки људи су створени да сами путују. Купио је карту, тог дана када је одлучио да оде, на послу, преко интернета. Све је ишло на његову руку. Спаковао се по повратк...

                                                                 Афричка савана (извор: Пинтрест) Текст написан око 20а18. године   Шта је живот? Шта је љубав? Шта је смрт? То су дарови. Хладноћа, уздржаност, поглед упрт у будућност, у неки далеки афрички хоризонт. Негде у полусну, док седиш за осмочасовним столом у канцеларији, назиреш иза дремљивих трепавица излазак сунца у прерији;на Аљасци;на Катмандуу. Али то је све бекство, машта.  Међутим, машта мами и не дозвољава да се мир усели у срце. У срцу се назиру ти предели, а не у уму. Ум их понекад одашиље хитном поштом у срце, када наступи досада свакодневне рутине. Тада се у срцу буди тај хоризонт изнад саване; не знам да ли је свитање или сутон, али знам да је нада и слобода, и нешто најлепше што се да видети - жудња. _____________...

Шта је човек,тек једно ништа, Круни се као кукуруз, Као прах из тучка што га походи пчела у јутрење. Шта је човек па га се сећаш? Пчела је боља јер доноси мед, а човек шта ствара? Муку, уздисај, патњу и јед. Ужасан јад, Кад би човек створио љубав, Дао би му све и васиона би му стала у длан.

  Zajecarsko A onda smo otvorili po limenku Zajecarskog i ispili slatko svako svoju. Dunav tece, sunce pece, a mi u hladu ogromnog drveta. Galebovi, talasi, golubovi. Zajecarsko je takvo da se ne pred kim ne postidis. Slobodno da ga ponudis putniku nenamerniku. Bas me briga sta se desava, bitno da smo zajedno. Jesi li nekad slusao Bitlse. Kladim se da nisi vise mi deluje kao tip koji slusa Rolingstonse, jel gresim? Slusao sam ga dok govori tako, bilo mi je svejedno sta govori. Samo da budem sa nekim, da ne budem sam. Volim kada uzme svoju gitaru pa onako spontano zatalasa prstima. Moze i Hendriksa, nemam nista protiv. Najvise volim kad neko svira nesto poznato, ali unese nesto novo u to, neku novu frazu, neki novi triler. Prosto te podidju zmarci. Dunav ili Ebar sve jedno. Bilo koja reka, sami odaberite, moze Sena ili Hadson. Jankcekjang. Sasvim svejedno. Trebalo je da budemo svi nekako slicni iako smo razliciti. Medjutim neki ljudi hoce da se razlikuju, posto po to, a neki bi da b...

Ko nije sanjario pokraj reke, on nikada nije sanjario. Ko nije osetio vruć povetarac na obrazima, on nije ni živeo. Ko nije udahnuo vazduh sa Drine on nije ni disao. Možda je živeo i disao pored neke druge reke, pored Temze, Sene, Rajne ili Ganga. Ali ovu smaragdnu boju nikada ni jedna reka nije imala, niti će imati. Do skora je ovom rekom tekla krv i plutali nizvodno, nezaustavljivi leševi rata. S vremena na vreme ratovi planu pa se gade,kao da čekaju pritajeni novo vreme da buknu. Molim se Bogu da do toga ne dodje. U daljini čujem podnevni poj pevaca. Podseća me da je ova moja samoća privremena i da je iako željena, ona nemoguća. Tu je vrba, koja štiti od podnevnog sunca, tu je rka , tu je vetar. Samoća je prividna. Pogotovu ako sediš pored reke, ispod drveta. Zato što tu sve vrvi od života naizgled nevidivog.