НЕ МОГУ ВИШЕ ДА ЋУТИМ
Или о врстама лицемерја неких Хришћана Имам посебно мишљење о лицемерју које влада у хришћанима. Да, намерно предлог "у" јер све долази изнутра. Углавном. Већим делом. Та врста лицемерја ( тј. хришћанско лицемерје) је свима позната и најужаснија врста лицемерја. Све друге имају оправдање, а ова саплиће оне који би можда хтели да буду Хришћани, али кад налете на ову појаву као на мину, најчешће се, на жалост, од те саблазни не опораве никад. Дакле, Хришћани, отворимо очи и пазимо. Овде полазим од прелести да људи мисле ако иду редовно у цркву, причешћују се, моле се, посте, исповедају, да су завршили са спасењем и свима без разлике држе верска предавања, "шире веру", "мисионаре". То наравно мисле несвесно или свесно. То је протестантска фаза и из ње треба изаћи. Овде такође мислим на оне који осуђују друге, а нису били у њиховој кожи, нису искусили шибање, буквално или вербално, које су им приређивали родитељи или неко близак њима. Мислим на оне који дозв