НЕ МОГУ ВИШЕ ДА ЋУТИМ

 Или о врстама лицемерја неких Хришћана

Имам посебно мишљење о лицемерју које влада у хришћанима. Да, намерно предлог "у" јер све долази изнутра. Углавном. Већим делом. Та врста лицемерја ( тј. хришћанско лицемерје) је свима позната и најужаснија врста лицемерја.

 Све друге имају оправдање, а ова саплиће оне који би можда хтели да буду Хришћани, али кад налете на ову појаву као на мину, најчешће се, на жалост, од те саблазни не опораве никад. Дакле, Хришћани, отворимо очи и пазимо.

Овде полазим од прелести да људи мисле ако иду редовно у цркву, причешћују се, моле се, посте, исповедају, да су завршили са спасењем и свима без разлике држе верска предавања, "шире веру", "мисионаре". То наравно мисле несвесно или свесно. То је протестантска фаза и из ње треба изаћи.

Овде такође мислим на оне који осуђују друге, а нису били у њиховој кожи, нису искусили шибање, буквално или вербално, које су им приређивали родитељи или неко близак њима. Мислим на оне који дозвољавају себи да буду расисти, на оне који бирају коме ће дати милостињу, на оне који циганима држе предавање како треба да се запосле (а ко ће им наћи запослење, да неће баш они - чисто сумњам), на оне који се горде пред собом што су дали 20 дин. или 2 000 евра, те им стога треба доделити орден. 

Мислим на оне што су усијане главе и мисле ако су прочитале пар акатиста, канона, псалтир, и "моле се непрестано" (читај: досађују) Богу и дан и ноћ, да знају шта је Божја воља (наравно, са "смирењем" говоре "то ће Бог уредити, Он најбоље зна"), и да аутоматски треба да одређују како ће црква уопште, да се уређује, а да не говоримо о парохијској цркви, парохијанима и о стању у држави уопште. Све то оне и они најбоље знају. 

Да не помињем оне који су пар пута "обрнули бројаницу" и прочитали по нешто из Добротољубља па већ треба да им се да манастир на управљање (наравно то потајно мисле и никада јавно не би то изрекли из страха да их не прогласе лудацима што у суштини не виде да јесу), и да духовниче (да то је нови израз) другима, а ту спадају посебно искушеници који обожавају да подучавају лаике кад ови налете на њих у каквом манастиру, па се не може човек отрести од њихове "начитаности" и суштинске неопитности ни у чему (другим речима , ни живот нису искусили како треба или јесу, са све дрогама, али никако да се приземље и умукну већ једном). 

Ту мислим на разне бабе које на жалост уместо да буду извор мудрости оне се праве мудрима, а чим им се нешто изјадаш запљусну те цитатима овог старца, оног старца, а у ствари желе да те се отресу што пре јер нити умеју да се поистовете са другим, нити имају емпатију изузев, искључиво за своје унуке, нити желе да другог истински разумеју. 

Ту посебно убрајам оне који не умеју да саслушају другог када им се жали на укућане, пријатеље или колеге, јер сматрају то оговарањем и осуђивањем, а у ствари не ЖЕЛЕ да саслушају јер немају живаца. Све је то чисто лицемерје или фарисејски однос. То код нас у цркви, а и друштву, уопштено узев, не мањка. Има тога још али не желим да пишем, нити есеј нити трактат.

 Шта је лек? Искрено исповедање управо тог што наведох, и уопште свега. Кључна реч: искрено. "Истина ће вас ослободити", али са расуђивањем. Шта то беше расуђивање? Здрав, општенародни разум и критичко испитивање самог себе и света око себе. Не критика ради критике, то јест, ради осуђивања и ниподаштавања другог као што та реч у грчком језику, значи ( "крисис" значи осуђивање). Већ критичко расуђивање, чишћење срца, савести, мисли и осећања. Критичко пажење на себе. Не пажња усмерена на себе у себичном смислу, него пажња уперена на мисли које се врзмају. У смислу обраћања пажње шта је циљ тих мисли. Истина или осуда. Тешко је то разликовати, али није немогуће. Како се лако склизне из расуђивања у осуду. То се преппзнаје и по томе што осуђивање често изазива гнев као последицу. Само да се не оправдавамо како је то праведни гнев. За тако нешто треба бити праведник. Али ко је од нас, то? 

Питам се шта би било када бисмо говорили истину једни другима? Не увредљиву, ниподаштавајућу, већ добронамерну и отрежњујућу истину. Истину која не гази нити сатире , већ лечи.

Не знам.

Само знам да је тужно када ову истину, на пример, о себи, чујеш од атеиста, уместо од браће у Христу. Хоћу рећи, тужно је кад нема истине код браће. Али је лепо кад чујеш када атеиста каже шта ти замера, шта не ваља. То уме да буде тешка храна, али је лековита и самим тим се човек лепше осећа. Многи су одустали од истине јер сматрају да нико не жели да је чује, јер ће се увредити, а онда ће истинозборци заувек остати сами на овом свету. Остаће без пријатеља. Јел то маловерје, узгред?

Тада се поставља питање, какви су то пријатељи који не говоре или се плаше да говоре истину? Да ли смо ми једни другима прави пријатељи или прикривени непријатељи?

И када изговарамо истину, да ли је говоримо из љубави или малициозности како бисмо неком вратили јер нам је можда мало грубље истину о нечему саопштио претходно?Шта у том контексту значи реч истина? Значи да си у стању да пријатељу саопштиш храбро то што сматраш да он греши, а не то што ТЕБИ егоистично смета јер ниси у стању да истрпиш. Нити си у стању да признаш себи да не умеш да трпиш другог.

Такође, примећујем лицемерје лажних Colgate - Facebook осмеха, који примитивно крију своју патњу јер морају да створе и после се сатиру да одрже имиџ "увек радосне особе", потом оних који се побожно облаче, а згазе те или руше кад прођу поред тебе без пардона, па оне који не праштају, злопамте и завиде на свему што неко поседује, ма како то нешто било тривијално, који се улагују другом и ласкају мислећи да се то не види и тако задобијају мноштво лажних пратиоца, пријатеља, а праве пријатеље избегавају јер им не требају искрени људи, већ ласкавци. 

Овде такође помињем оне номиналне вернике, који можда и долазе на службе (у главном не јер они имају своје виђење вере, те се моле код куће или у неким секташким заједницама) али су у глави или физички ван токова цркве, услед зависти, према свештеницима и врше генерализације да су сви "лопови, преједачи, да мрсе на постове, итд". Па их то осуђивање доведе од "борбе за веру" а против екуменизма, до реформације цркве, и најзад до отпадања потпуног или дјеломичног. Не називам их зилотима. Зилот је био Симон, ревнитељ за Љубав Христову, а не усијана глава која "ревнује" за "љубав", или боље рећи, суштинску мржњу према себи и свему, која гаји страх од свега што се од њега разликује. Овакав верник развија национализам, и ставља га на прво место, дакле испред Бога, национализам који врло лако прераста у прикривени нацизам и расизам, уместо да гаји патриотизам, родољубље како су то називали пре Првог светског рата, а националност, именицу која је уваљена после Другог светског рата, односно своју народност стави после Бога и ближњега. Овде спадају и они који би и даље да самоуправљају у цркви по принципу радничких савета. Тај менталитет никако да нестане, никако да га се одрекну.

Поменућу и надасве раширену појаву појединаца у цркви који сматрају да су црква и људи у њој сервис за задовољавање њихових потреба. То се зове користољубље. Па тако, овај ми је добар због тога зато што ће ми поправити зубе бесплатно или са попустом, онај ће ми дати бесплатне часове језика, математике и осталих предмета, па маникир, педикир, фризуре, нокти, лекари, уклањање митисера, оправке кровова, заливање башти, али наравно само се не траже психолози и психијатри. То је за лудаке, што наравно, они нису.

Поменућу појаву незаинтересованих за било кога, који се најчешће налазе по црквеним одборима и који не умеју ни добар дан да кажу. Да не помињем продавце свећа који су и те како заинтересовани и служе да испипавају пулс народа само не знам за чије потребе, сигурно не црквене. Поменућу и још једну гору врсту незаинтересованих, а то су они који се грле и љубе након литургије, али их нико и ништа не интересује до њих самих. Само је битно да саопште или да су били у некаквом "искушењу" (јер ето, њихове величине су навикле на мир током молитве, па он мора због њих и у цркви да се обезбеди) или се хвале како је литургија била "благодатна" (ако су у стању да препознају благодат у шта чисто сумњам). Е нека им је вала била благодатна, а за остале баш ме брига.

За крај остављам врхунску прелест "љубави", то јест они који су убеђени да умеју да истински воле и који нон- стоп дробе како је љубав жртва, а кукају како бабе причају и шушкају током службе, повремено ходају по води, тврде да им је вера јака, и који се јуначе на разне начине и ругају онима који се плаше Короне, на пример, а они се наравно не плаше ничега јер су они јунаци нашег доба, само што ми то још нисмо сагледали, јер смо вероватно, недостојни величине њиховог интелекта, вере, наде и љубави. Прелест "вере, наде, љубави" оних који тврде да виде Бога у брату свом, а иза леђа га оговарају или га третирају као да не постоји (ghosting) уместо да се суоче ако имају нешто.

Да, они имају "веру, наду, љубав" али те именице се пишу малим словом. Велико слово те њихове именице не заслужују. Заслужиће када престану да ваде цитате из Јеванђеља како би оправдали себе у било чему, када буду престали да цитирају Горски Вијенац и када буду почели да се владају макар по постулатима изложеним у тој књизи. Када буду престали да намећу своју "пожртвованост" другом и да се њоме размећу. Када се прво буду научили Чојству, па онда "јунаштву". Када буду научили поредак - гледај брата свога, па себе. Заволи Бога свога, правилно, да би умео на прави начин, правилно да заволиш себе, па брата. Опрости брату и не окрени му леђа након праштања, него се окрени ка њему, лицем у лице, без скретања погледа и окретања главе у страну, и тиме докажи СЕБИ да си истински опростио.

Нико ме није питао за мишљење али ипак, не могу да ћутим.