"Са Битлсима", Харуки Мураками
Што се тиче старења, није ми чудна чињеница што сам остарио. Није ни то што сам ја каквог се сећам из детињства, некако неприметно, остарио. Увек се изнова запањим како су људи моје генерације остарили, како су све лепе девојке, пуне живота, које сам познавао сада толико остариле да већ имају унуке. Мало ме то онеспокојава, чак се растужим. Међутим, никада нисам тужан због чињенице што сам и сам остарио.
Чини ми се да је разлог зашто се растужим што су све те девојке које сам познавао остариле, је да ме све то, изнова, тера да признам да су моји дечачки снови заувек нестали. Смрт једног сна може на неки начин да изазове већу тугу него смрт живог бића.
Постоји једна девојка - хоћу рећи постоји жена која је једном била девојка - које се одлично сећам. Не знам јој име. И, наравно, не знам где је сада нити чиме се бави. Само знам да је ишла у исту средњу школу као и ја, и да је била је иста година као и ја (будући да је значка на њеној кошуљи била исте боје као и моја) и сећам се да је баш волела Битлсе.
Било је то 1964. године, на врхунцу свеопште помаме за Битлсима. Беше почетак јесени. Почело је прво полугодиште и све се полако претварало у рутину. Девојка је хитала дугачким, мрачним ходником старе школске зграде, њена сукња је лепршала за њом као на ветру. Био сам једини у ходнику. У рукама је као неку драгоценост стезала лонг-плеј плочу. Лонг-плејка је носила назив "Са Битлсима". Биле су то корице са упечатљивом црно-белом фотографијом четири Битлса у полу сенци. Из неког разлога, нисам сигуран зашто, јасно се сећам да је то била оригинална, британска верзија албума, а не америчка или јапанска верзија.
Девојка је била прелепа. Бар ми је тада изгледала заносно. Није била висока, али имала је дугу црну косу, витке ноге и диван мирис. (Ово би се могло назвати и лажним сећањем, не знам. Можда се уопше није ширио никакав мирис за њом. Али баш се тога сећам, како се неки очаравајући, примамљиви мирис ширио у мом правцу, док је она пролазила покрај мене.) Потпуно ме је очарала та прелепа, безимена девојка са плочом Битлса коју је чврсто стезала уза себе.
Срце је почело да ми удара јако, остао сам без даха и као да је сав звук престао, као да сам тонуо на дно базена. У ушима сам чуо тихо, одзвањање неког далеког звона. Као да је неко очајнички покушавао да ми пошаље поруку од животног значаја. Све је то трајало само десетак или петнаестак секунди. Сцена се завршила малтене пре него што је и отпочела а судбоносна порука која се налазила у тој сцени, као срж сваког сна, нестала је.
Слабо осветљен ходник у згради средње школе, прелепа девојка, руб сукње који лепрша као на ветру и плоча "Са Битлсима."
То је био један једини пут када сам видео ту девојку. Током две године од тог тренутка па до мог дипломског,путеви нам се више никада нису укрстили. Што је доста зачуђујуће, када човек мало поразмисли. Средња школа коју сам похађао била је добрано велика јавна школа на врху брда у Кобеу, са око шест стотина и педесет ученика у сваком разреду. (Припадали смо такозваној беби-бум генерацији, па нас је стога било много.) Зато се нисмо сви познавали. У ствари, нити сам знао имена већине деце у школи, нити сам знао ко је ко. Међутим, с обзиром да сам сваки дан ишао у школу и често пролазио тим ходником, просто нисам могао да поверујем да макар једном нисам видео ту прелепу девојку. Кад год сами ишао тим ходником тражио сам је погледом.
Да није нестала попут дима? Или, да ли сам тог раног јесењег поподнева видео не стварно биће, већ некакву утвару? Можда сам је, у тренутку кад смо прошли једно мимо другог толико идеализовао, да чак и да сам је опет угледао, у ствари, не бих ни препознао? (Мислим да је ова последња могућност вероватнија.)
Касније сам упознао неколико жена и излазио са њима. И сваки пут када бих упознао нову жену имао сам осећај као да несвесно чезнем да поновим доживљај тог блиставог тренутка који сам доживео у полутамном школском ходнику у јесен 1964. године. То тихо, упорно треперење у мом срцу, тај осећај у грудима како остајем без даха, то звоно које тихо одзвања у мојим ушима.
Понекад ми је успевало да повратим тај осећај, а понекад није. Понекад ми је полазило за руком да тај осећај на тренутак зграбим само да бих га наново пустио да ми исклизне кроз прсте. У сваком случају, емоције које су покуљале из мене током тог сусрета, послужиле су ми као својеврсни мерач који сам користио да оценим интензитете мојих чежњи.
Кад год ми није полазио за руком да обновим тај осећај у правом животу, пуштао сам да се у мени пробуди сећање на њега. Тако је то сећање постало једно од мојих најдрагоценијих емоционалних помагала, чак средство за опстанак. Попут ушушканог мачета, које склупчано спава чврстим сном у топлом, огромном џепу неког капута.
Враћам се Битлсима.
Битлси су постали ненормално популарни баш годину дана пре него што сам спазио ту девојку. Априла 1964. године, Битлси су стигли на место број пет америчке листе синглова. Ниша слично никада до тада није забележено у популарној музици. Can’t Buy Me Love”; (2) “Twist and Shout”; (3) “She Loves You”; (4) “I Want to Hold Your Hand”; (5) “Please Please Me” су били хитови. Само је сингл “Can’t Buy Me Love” имао више од два милиона захтева за куповином пре званичног изласка плоче у продају.
Наравно, Битлси су били изузетно популарни и у Јапану. Чим упалиш радио велика вероватноћа је била да ћеш чути бар једну од њихових песама. И сам сам волео њихове песме и знао све њихове хитове. Чак сам умео и да их отпевам. Док сам учио код куће (или сам се правио да учим) стално сам гласно слушао радио. Али, истини за вољу, никада нисам био претерани обожавалац Битлса. Никада нисам активно слушао њихове песме. У мом случају је то било пасивно слушање, поп музика је текла из звучника транзистора марке Панасоник, улазила на једно а излазила на друго ухо, једва да сам ишта регистровао. Била је то музика у позадини мојих пубертетских година. Музички тапет.
У средњој школи и на факултету нисам куповао синглице Битлса. Више сам волео џез и класичну музику, и само сам то слушао када сам хтео да пажњу усредсредим само на музику. Чувао сам новац за куповину џез плоча, у џез баровима наручивао музику Мајлса Дејвиса и Телонијуса Монка, и одлазио на концерте класичне музике.
Можда ће зазвучати чудно, тек око тридесет пете године сам сео да преслушам плочу "Са Битлсима" од почетка до краја. Иако ме тај призор девојке која у рукама носи лонг-плеј плочу док хода ходником наше средње школе никада није напустила, дуги низ година нисам био расположен да том албуму дам шансу и да га преслушам. Није ме нешто посебно интересовало која је то врста музике урезана у шаре винила који је она тако чврсто привијала уз себе.
Када сам албум преслушао са неких својих тридесет пет година, утисак ми је био да албум и није нешто посебно, односно да то и није била музика од које застаје дах. Од укупно четрнаест песама на албуму, шест песама су биле обраде других аутора. Обраде групе the Marvelettes, Please Mr. Postman и чак Беријеве Roll Over Beethoven одлично су урађене, и до дан данас сам импресиониран њима, али, ипак, то су обраде. Од осам оригиналних композиција, изузев Полове All My Loving, остале нису ништа посебно. Ту није било хит синглова, а по мом мишљењу први албум Битлса Please Please Me, који је снимљен практично у једном даху био је енергичнији и фасцинантнији. Упркос томе, а највероватније захваљујући обожаваоцима који су имали неутољиву жељу за новим песмама, овај други албум дебитовао је на прво место Енглеске топ листе, и ту позицију је одржао двадесет једну седмицу. (У Сједињеним Државама наслов овог албума преиначен је у "Упознајмо Битлсе", са увршћеним другачијим песмама, иако је омот плоче остао готово исти.)
Мене је том албуму привукла визија девојке која држи плочу као да држи нешто од непроцењиве вредности. Ако бисмо уклонили само фотографију са омота албума, та сцена више не би имала исту драж. Засигурно, битна је и музика. Али било је ту још нечег, нечег много већег. И за тренутак та архетипска слика се урезала у моје срце, као неки духовни пејзаж који своје место проналази искључиво у срцу, у одређеном узрасту на одређеном месту, у одређеном тренутку у времену.
За мене најзначајнији догађај који је уследио следеће године 1965. није било наређење председника Џонсона да бомбардује Северни Вијетнам, нити потоња ескалација рата, односно откриће нове врсте дивље мачке на острву Ириомоте, већ чињеница да сам нашао девојку. Ишла је у исти разред као и ја у првој години, али тек на крају смо почели да се забављамо.
Како бих избегао неспоразуме, желим да претходно објасним да нисам неки лепотан и никада нисам био главна звезда у спортским активностима, а оцене у школи су ми биле далеко од одликашких. Моја способност певања била је за заобилажење, а нисам баш умео са речима. Док сам ишао у школу, а и годинама касније, девојке се нису баш отимале око мене. У овом животу препуном неизвесности, то да се девојке нису отимале о мене била једна од малобројних чињеница коју могу да тврдим са извесношћу. Упркос томе, увек би се у мојој близини нашла нека девојка која ме је из ко зна ког разлога сматрала привлачним. Уживао сам у пријатним, интимним тренуцима са девојкама. Са неким девојкама сам остао у добрим пријатељским односима и повремено бисмо везу третирали озбиљније. Овде говорим о девојци која је била једна од тих девојака са којима сам био у блиским односима.
Моја прва девојка била је ниска растом и шармантна. Тог лета смо излазили на рандевуе једном недељно. Једног поподнева пољубио сам њене малене, али пуначке усне и додирнуо јој груди преко грудњака. Носила је белу хаљину на бретеле, а коса је мирисала на шампон од цитруса.
Битлси једва да су је занимали. Такође није волела џез. Волела је да слуша мирнију музику, коју бисмо могли назвати музиком коју је слушала средња класа - Мантованијев оркестар, Перси Фејт, Роџер Вилијамс, Енди Вилијамс, Нет Кинг Кол и други. (У то време „средња класа“ уопште није био погрдан израз.) У њеној кући је било на гомиле тих плоча са песмама, које данас сврставамо у шлагере.
Тог поподнева у својој дневној соби ставила је плочу на грамофон - њени родитељи су поседовали велики, импозантни стерео уређај - и седели смо на великој, удобној софи и љубили се. Родитељи су негде били изашли тако да смо били само нас двоје. Истини за вољу, у таквој ситуацији нисам баш био заинтересован какву музику пушта.
Тог лета 1965. године сећам се да је носила белу хаљину, сећам се тог цитрусног мириса њеног шампона, сећам се тог моћног осећаја под прстима који ми је њен жичани грудњак давао (грудњаци у то време су више личили на неке непробојне панцире него на део доњег веша) и композиције Макса Штајнера из филма Летњиковац, у елегантном извођењу оркестра Персија Фејта. Чак и дан данас, кад год чујем „Тему из Летњиковца“ сетим се те софе.
Узгред, неколико година касније, 1968. године, колико се сећам, отприлике у исто време када је убијен и Роберт Кенеди - човек који је био наш разредни старешина док смо били на истом часу, обесио се на надвратник у својој кући. Предавао нам је друштвене науке. Говорило се да је дошао у идеолошку мртву тачку и то је био разлог његовог самоубиства.
Идеолошка мртва тачка?
Али истина је - крајем шездесетих се дешавало да људи одузимају себи живот зато што су доспели у идеолошку мртву тачку. Међутим то није био чест случај.
Стварно ме обузме чудан осећај када помислим да тог поподнева, док смо се моја девојка и ја неспретно љубили и пипкали на софи, уз дивну музику Персија Фејта у позадини, мој наставник друштвених наука, корак по корак се примицао својој фаталној идеолошкој мртвој тачки или, другачије речено, полако се приближавао том тихом, затегнутом чвору на ужету. Понекад ми га дође жао. Од свих наставника које сам познавао он је био један од најбољих. Да ли је био успешан или не, друго је питање, међутим увек се трудио да се према својим ученицима опходи поштено. Никада му се нисам обратио ван наставе.
Исто као и 1964.-та и 1965.-та је била година Битлса. У фебруару им је изашла песма Eight Days a Week, у априлу Ticket to Ride, “Help!” у јулу, а Yesterday у септембру и свака песма је доспела на врх америчке топ листе. Изгледало је као да се на све стране чује само њихова музика. Музика Битлса нас је окруживала као када на сваки педаљ зида залепиш тапете.
Ако нису пуштали Битлсе, онда су се слушали од Ролингстонса Нисам задовољан (I Can’t Get No Satisfaction), Господине тамбурашу (Mr. Tambourine Man) од Бирдса, Моја цура (My Girl) од Темптејшенса, Не волиш ме више (You’ve Lost That Lovin’ Feelin’) од Righteous Brothers’ или Ронда, Помагај (Help Me, Rhonda) од Бичбојза. Дајана Рос и Супримз су ређале хитове један за другим. Непрекидна музика за филм живота, предивна, радосна музика провлачила се кроз звучнике Панасониковог транзистора као кроз филтер. Та година је била невероватна година у популарној музици.
Неко је једном рекао да је најсрећније доба у нашем животу било баш ово доба када је популарна музика значила нешто и када је дирала у срце. Могуће да је то истина. Можда и није. Можда су поп песме само поп песме и ништа више од тога. А можда је наш живот само декоративна, лако замењива потрошна роба, пролазна ерупција боја и ништа више.
Кућа у којој је моја тадашња девојка живела налазила се у Кобеу,у близини радио станице коју сам нон-стоп слушао. Чини ми се да се њен отац бавио увозом или можда извозом медицинске опреме. Не знам детаље. У сваком случају, био је власник своје компаније која је изгледа била добро стојећа. Кућа се налазила усред боровика, близу мора. Начуо сам да је та кућа некада била летњиковац некаквог бизнисмена и да је његова породица купила ту кућу и реновирала је. Борове иглице хучале су на морском ветру. Било је то савршено место да се на њему слуша тема из филма Летњиковац. ”
Много година касније, гледао сам на телевизији касно увече Летњиковац из 1959. године. Био је то типичан холивудски филм о младима који су се заволели, али без обзира на то прича је кохерентна. У филму постоји борова шумица поред мора, који се њишу на поветарцу баш у тренутку када почиње део са хорном оркестра Перси Фејта. Изненада ми је синуло да та сцена са боровима који се њишу на ветру је у ствари метафора за неутољиву сексуалну жељу између двоје младих. Али може бити да је то само моје мишљење о тој сцени, моје пристрасно мишљење.
У филму, тај сексуално неодољиви ветар увлачи у свој вихор Троја Донахјуа и Сандру Ди и због тога наилазе на свакакве проблеме какви се срећу у стварном животу. Неспоразуме смењују измирења, препреке се уклањају као када се подигне магла и филм се завршава тако што двоје младих буду заједно и венчавају се. Холивудски филмови из педесетих увек су се завршавали склапањем брака - стварање ситуације у којој љубавници могу легално да остваре право на сексуалне односе. Моја девојка и ја, наравно, нисмо склопили брак. Још увек смо ишли у средњу школу и само нам је полазило за руком да се неспретно пипкамо и љубимо на софи док је у позадини свирала музичка тема из филма Летњиковац.
"Знаш шта ћу ти рећи?" рекла је неким танушним гласом, док смо седели на софи, као да хоће нешто да призна. "У ствари, ја сам љубоморан тип."
"Озбиљно?" рекао сам.
"Само сам хтела да знаш."
"О.К."
"Понекад ми много тешко пада што сам љубоморна."
Миловао сам је по коси и ћутао. Тада још увек нисам имао представу како пожар љубоморе изгледа, шта јој је узрок и чему она води. Био сам презаокупљен бављењем својим емоцијама.
Узгред, Трој Донахју, тај згодни лепотан из холивудских филмова касније се одао алкохолу и дрогама, престао да снима филмове и чак једно време живео као скитница. Сандра Ди је такође имала проблеме са алкохолом. Донахју се, 1964.-те, оженио тада популарном глумицом Сузан Плешет, али су се развели осам месеци након венчања. Ди се удала за певача Боба Дарина, 1960.-те године али су се развели 1967.-ме. Очигледно ово нема никакве везе са заплетом из филма Летњиковац. А још мање има везе са причом између моје девојке и мене.
Моја девојка је имала старијег брата и млађу сестру. Млађа сестра је ишла у други разред ниже школе али је добрих 5 центиметара била виша од старије сестре. Није била нешто привлачна. Плус, носила је наочаре са дебелим стаклима. Али моја девојка је много волела своју сестрицу. "Има све петице". Мислим да је моја девојка имала осредње оцене. Сва је прилика да су моје оцене биле такође осредње.
Једном смо пристали да њену млађу сестру поведемо у биоскоп. Не сећам се али због нечег смо морали да је поведемо. Гледали смо "Моје песме моји снови". Биоскоп је био крцат људима, па смо морали да седнемо малте не напред, и сећам се да су ме очи болеле зато што сам био принуђен да на тој близини гледам филм снимљен 70 милиметара угаоном камером на широком платну. С друге стране, моја девојка је пошандрцала за песмама из филма. Купила је лонг-плејку са музиком из филма и бесомучно пуштала ту плочу. А ја сам више био за музику Џона Колтрејна и његове верзије песме My Favorite Things из истоименог филма, али сам сматрао да је бесмислено да јој то помињем, тако да никад и нисам.
Изгледа да се нисам баш допадао њеној сестри. Кад год бисмо се видели, гледала ме чудним погледом, лишеног било каквих емоција, као да гледа некакву сушену рибу у задњем делу фрижидера и процењује да ли је јестива или не. Не знам због чега али, тај њен поглед ми је изазивао осећај кривице. Кад год би ме тако погледала, имао сам утисак да тај њен поглед иде мимо моје спољашњости (истини за вољу, није имала шта ни да види) и продире у дубине самог мог бића. Можда ми је њен поглед деловао тако због тога што сам у срцу заиста осећао стид и имао осећај кривице.
Брат моје девојке био је четири године старији од ње, па је вероватно да је имао двадесетак година, не више. Никада ме није упознала са њим и једва да га је једном поменула. Ако би случајно био поменут током разговора, сваки пут је нагло мењала тему. Тек сад схватам да је то њено понашање било неприродно. Наравно, тада нисам о томе размишљао. Њена породица ме није баш занимала. Њој ме је привукао императивнији импулс.
Први пут сам се упознао са њеним братом и разменили смо коју реч тек крајем јесени 1965. године.
Била је недеља када сам кренуо код девојке да је покупим. Непрекидно сам притискао звоно улазних врата али нико није отварао. Онда сам мало сачекао, и наново звонио, непрекидно све док нисам чуо како се неко спорим корацима креће ка вратима. Био је то старији брат моје девојке.
Био је пуначак и за мрву је био виши од мене. Није изгледао отромбољено, него више привремено дебео, као неки спортиста, који је, из неког разлога, био спречен да тренира неко време па је напаковао неколико килограма вишка. Имао је широка рамена али и релативно дугачак, танак врат. Коса му је била разбарушена, раштркана у свим правцима као да је тек устао из кревета. Коса му је изгледала оштро и укочено, као да је пропустио да се потшиша пре две недеље. На себи је имао морско-плави џемпер округлог изреза, са раздрљеним оковратником, и сиву тренерку која је на коленима била истегнута. Стил му је био потпуно супротан од стила моје девојке. Она је увек изгледала уредно, чисто и скоцкано.
Жмирио је у мене неко време, као некаква чупава животиња, која је након дугог периода хибернације измилела из свог скровишта на светлост дана.
"Претпостављам да си ти.... Сајокин другар?" Рече пре ного што сам успео да изустим било шта. Прочистио је грло. Иако је звучао поспано, у његовом гласу се примећивала извесна доза заинтересованости.
"Тако је", рекао сам и представио се. Требало је да дођем у једанаест."
"Сајоко није ту тренутно", рекао је.
"Није ту", поновио сам његове речи.
"Изашла је негде. Није код куће."
"Али договорили смо се да дођем и покупим је данас у једанаест."
"Јел тако?" рече њен брат. Бацио је поглед на зид поред, као да гледа на часовник. Али часовник није стајао на зиду, већ је то био бели гипсани зид. Преко воље је поново усмерио свој поглед ка мени. "Можда је тако, али факат је да није код куће."
Нисам имао појма шта сад да радим. А очигледно ни њен брат није имао појма шта да ради. Само је ноншалантно зевнуо и почешао се по потиљку. Сваки покрет руком био је успорен и одмерен.
"Изгледа да тренутно нема никог код куће", рече. "Када сам малопре устао никог није било. Изгледа да су сви некуда отишли, али не знам где."
Ништа нисам одговорио.
"Отац је сигурно отишао на голф. Сестре су вероватно изашле у провод. Али је баш чудно да је и мајка изашла. Не дешава се то често.
Удржао сам се од изражавања било какве спекулације по том питању. На крају крајева то није моја породица.
"Али, ако је Сајоко обећала да ће бити ту, сигуран сам да ће се ускоро вратити кући", рече њен брат. "Хоћеш да уђеш унутра да је сачекаш?
"Нећу да ти сметам. Промуваћу се напољу мало па ћу се вратити", рекао сам.
"Ма нема везе", рекао је одлучно. "Више ме смара да ми неко поново звони на врата па да опет морам да отварам. Уђи."
Пошто нисам имао другог избора, ушао сам у кућу и крену за њим у дневну собу. У исту дневну собу са софом на којој смо се она и ја љубили тог лета. Сео сам на ту софу, а брат моје девојке се удобно сместио на фотељу насупрот мени. И још једном испустио дугачак зев.
"Ти си Сајокин пријатељ, је`л да? поново ме је упитао, као да жели да се још једном увери.
"Тако је", одговорио сам истоветно.
"Значи ниси Јукин другар?"
Одмахнуо сам главом. Јуко је била та височија, млађа сестра.
"Јел интересантно забављање са Сајоко?" питао ме је њен брат са погледом у очима у којима се огледала радозналост.
Нисам имао појма како да одговорим, тако да сам ћутао. Он је чекао да му одговорим док је тако седео у фотељи.
"Јесте, забавно је", најзад сам пронашао речи у нади да су биле праве.
"Забавно али не и занимљиво?"
"Не, нисам то мислио..." Речи су изветреле.
"Без обзира", рече њен брат. "Занимљиво или забавно, мислим да је једно те исто. Еј, јеси ли доручковао?"
"Јесам".
"Направићу неки тост. Сигуран да нећеш и ти?
"Не, у реду је", одговорио сам.
"Јеси ли можда за кафу?"
"Не, уреду је".
Ништа ми не би фалило да попијем кафу, али нисам желео да се додатно упуштам са породицом моје девојке, поготову када она није била код куће.
Устао је не рекавши ништа и изашао из собе. Убрзо сам чуо лупање посуђа и шоља. Седео сам на софи, уљудно усправљених леђа, са рукама у крилу, и чекао да се девојка врати. На сату је стајало једанаест и петнаест.
На брзину сам пребрао по сећању да видим да ли смо се заиста договорили да дођем у једанаест. Али, колико год пута да сам покушао да се сетим, био сам сигуран да су датум и време били тачни. Претходно вече смо разговарали телефоном и потврдили све тада. Није била забораван тип, или неко ко ће да те испали кад једном нешто обећа. И било ми је чудно да и она и њени родитељи и сестра сви оду у недељу ујутро а брата оставе самог.
Иако сам био збуњен свим тим, седео сам стрпљиво на софи. Време је пролазило мучно споро. До мене је повремено допирао по неки звук из кухиње, одвртање славине, звецкање кашичице којом се нешто меша, звук отварања и затварања кухињског ормарића. Чинило ми се да је тај њен брат био тип који прави буку шта год да ради. То је било то, што се тиче звукова. Никакав звук ветра који дува или пса који лаје. Као неки невидљиви глиб, тишина се нечујно примицала мојим ушима и заглушила ме. Морао сам неколико пута да прогутам пљувачку да бих отпушио уши.
Не би било лоше да пусти неку музику. Било шта, тему из "Летњиковца”, “Edelweiss,” “Moon River. Нисам био избирљив. Било каква музика. Али нисам тек тако могао да пустим стерео-уређај у туђој кући, а да не тражим дозволу. Погледом сам тражио по соби нешто за читање али новина и часописа није било. Отворио сам свој ранац да видим имали шта унутра. Скоро увек сам у торби имао неку књигу за читање, али тог дана нисам понео ништа.
Када смо одлазили на рандевуе моја девојка и ја смо се правили да идемо у библиотеку да учимо и зато сам стављао у торбу уџбенике да одржим тај привид. Као неки криминалац аматер који смишља неодрживи алиби. Тако да сам у торби једино пронашао читанку уз школски уџбеник под називом "Јапански језик и књижевност". Преко воље сам извадио читанку и почео да преврћем странице. Нисам био, оно што се каже књишки тип, који чита књиге на систематичан начин обраћајући помну пажњу. Пре сам био тип коме тешко пада да време убија без књиге у руци. Никада ми није полазило за руком да седим с миром и у тишини. Увек сам морао да листам некакву књигу или да слушам музику, или једно или друго. Ако није било књиге на видику, грабио сам било шта штампано. Читао бих телефонски именик, упутство за употребу пегле на водену пару. Ако упоредимо те врсте штива, читанка из јапанске књижевности је била много бољи избор.
Нехајно сам прелиставао странице читанке на којима су се налазиле приче и есеји. Било је неколико прича од страних писаца, али већина прича из читанке биле су приче савремених јапанских аутора - Рјуносуке Акутагава, Јуничиро Танизаки, Кобо Абе и други. А сваку причу то јест, то су били одломци, изузев шачице баш кратких прича- пратила су питања. Већина тих питања била је потпуно бесмислена. Код бесмислених питања тешко је (или немогуће) логично одредити да ли је одговор тачан или не. Сумњам да је одговор знао и тај који је измислио питања. Питања као "Шта можете из овог одломка закључити о пишчевом ставу према рату?" или „Када аутор описује опадање месеца и његов раст какав се тиме добија симболички ефекат?“ Човек би могао ту да одговори како било. Ако бисмо одговорили да опис опадања и раста месеца је једноставно опис опадања и раста месеца и да тиме песник није створио никакав симболичан ефекат, нико не би могао са сигурношћу да каже да је тај одговор погрешан. Наравно да постоји иоле разуман одговор, али засигурно нисам ни помислио да је давање иоле разумног одговора један од циљева проучавања књижевности.
Како било да било, хтео сам да убијем време тако што ћу покушати да смислим одговоре на та питања. У већини случајева на памет - мозак који је још увек растао и развијао се, покушавао да на сваки начин достигне некакву психолошку независност - су ми падали најразноврснији одговори који су били релативно неразборити али то не значи да су обавезно били и погрешни. Можда је таква тенденција мог мозга била један од разлога што су ми оцене биле никакве.
Док сам тако размишљао, брат моје девојке је ушао у дневну собу. Коса му је и даље била рашстркана, али његове очи нису више изгледале поспано као раније, можда због доручка. У руци је држао огромну шољу на чијој једној страни се налазила слика немачког двокрилног авиона из првог светског рата, са два митраљеза у предњем седишту пилота. Мора да је била шоља баш за њега. Нисам могао своју девојку да замислим да пије из такве шоље.
"Стварно нећеш кафу да ти скувам?" запитао је.
Одмахнуо сам главом. "Нећу. Све је у реду. Стварно."
На џемперу су му се налазиле мрвице хлеба које су попут фестона висиле на нитима. На коленима његове тренерке такође су се налазиле мрвице хлеба. Вероватно је прогутао тост јер је био мртав гладан не обративши пажњу на мрвице које су се расуле на све стране. замишљао сам како те мрвице нервирају моју девојку, пошто је била скоцкана и уредна. И сам сам волео да будем сређен и уредан, и је по мом мишљењу била заједничка црта због чега смо се између осталог добро слагали.
Брат је бацио поглед на зид. На зиду се налазио сат. Казаљке на сату показивале су скоро 11.30.
реклама
"Још увек није стигла кући, јел да?" Где се денула, човече?"
Ништа нисам одговорио на то.
"Шта то читаш?"
"Читанка уз уџбеник из јапанског."
"Хмм", рече, искосивши главу малко. "Јел интересантна?"
"не баш. Само немам шта друго да читам."
"Хоћеш да ми покажеш?"
Додао сам му књигу преко онижег стола. Шоља са кафом била је у левој руци, а десном је узео књигу. Уплашио сам се да ће просути кафу по књизи. Скоро да је просу кафу по књизи. Али није. Спустио је шољу уз звекет на стакло које се налазило на површини стола, и држећи обема рукама књигу почео је да прелистава.
"Који део си читао?"
"Читао сам Акутагавину причу "Зупчаници". Постоји само један део приче, није цела."
Мало се замислио над тим. Баш "зупчанике" нисам никада читао. Али јесам једном давно прочитао причу "Капа". Зар "зупчаници" није баш мрачна прича?
"Хмм", одговори брат моје девојке. "Шта мислиш, хоћеш да ми прочиташ?"
Погледао сам га у чуду. "Мислиш, наглас?"
"Да. Одувек сам волео када ми неко чита. Нисам баш неки читалац."
"Ја ти нисам неки за читање наглас."
"Нема везе. Не мораш да бриљираш. Само читај по реду и све ће бити како треба. Ионако немамо шта друго да радимо."
"Доста је неуротична, депресивна прича, да знаш", рекох.
"Понекад волим да чујем баш такве приче. Као када се против зла супротставиш злом.
Вратио ми је књигу, узео шољу са сликом на којој се налази авион и Гвоздени крстови и испио гутљај. Потом се завалио у фотељу и чекао да кренем са читањем.
И тако сам се обрео у читању Акутагавине књиге "Зупчаници" старијем, ексцентричном брату моје девојке. Није ми било баш до тог посла али се постепено јавио ентузијазам код мене. У читанци су се налазила два последња одломка из "Зупчаника" - "Црвена светла" и "Авион" - али само се одлучио за "Авион". Прича је имала осам страница са следећом завршном реченицом: "Хоће ли ми неко учинити доброту и задавити ме на спавању?" Након што је написао ову реченицу, Акутагава је извршио самоубиство.
Завршио сам са читањем, међутим нико од његових се није вратио. Телефон није звонио, врана није закрештала напољу. Свуда су владали савршени мир и тишина. Светлост јесењег сунца запалила је дневну собу кроз чипкану завесу. Само време је полако и сигурно напредовало. Брат моје девојке је седео тако, прекрштених руку, затворених очију као да је густирао последње реченице које сам читао: "Немам снаге да наставим са писањем. Речи не могу да опишу колико је болно наставити живот када се осећам овако. "Хоће ли ми неко учинити доброту и задавити ме на спавању?"
Без обзира да ли нам се свиђала ова прича или не, једно је било сигурно: прича баш и није биле адекватна да се прочита једне сунчане, ведре недеље. Затворио сам књигу и бацио поглед на зидни сат. Тек што је прошло подне.
"Мора да је дошло до неког неспоразума", рекао сам. "Треба да пођем". Устао сам са софе. Моја мајка ми је утувила у главу још од детињства да не треба да досађујем људима у њиховој кући када дође време да се руча. Било то добро или не, овакво понашање се у садило у мене и постало навика коју сам обављао рефлексивно.
"Када си толики пут прешао, шта фали да сачекаш још пола сата. рече њен брати. "Сачекај још пола сата, и ако се не врати до тада можеш да идеш."
Његове речи су ми зазвучале чудновато упечатљиве, па сам поново сео на софу и поново спустио руке у крило.
"Добро ти иде читање наглас", рече ми гласом у коме се чуло искрено дивљење. "Јел` ти неко то некад рекао?"
Одмахнуо сам главом.
"Ако истински не схватиш то што читаш, нема шансе да се прочита као што си ти сад. Последњи део је посебно добар".
"Аха", одговорио сам неодређено. Осетио сам како ми се образи црвене. Сматрао сам даје похвала упућена погрешној особи, и због ње сам се осетио нелагодно. Али осећај ми је говорио да ћу морати са њим да разговарам још пола сата. Изгледа да му је било потребно да са неким поразговара.
Поставио је дланове један уз други чврсто испред себе као у молитви, а онда је одједном рекао: " Можда ће ово заздвучати као чудно питање, али да ли ти се икада догодило да ти памћење стане?"
"Да ми памћење стане?"
"Хоћу да кажем је, као кад од једне тачке у времену до следеће тачке не могу да се сетим где сам био или шта сам радио."
Одмахнуо сам главом. "Мислим да ми се тако нешто није никада догодило."
"Значи увек се сећаш свега што ти се догодило и детаље које си чинио?"
"Да, ако је у питању нешто што се догодило у скорије време, онда се сећам".
"Хммм", рекао је и почешао се по потиљку за тренутак и онда наставио. "Претпостављам да је то нормално".
Сачекао сам да настави са причом.
"У ствари, више пута ми се догодило да ми сећање некако исклизне. Као на пример у три изјутра памћење се прекида и само знам да је седам изјутра следећег дана. И не могу да се сетим где сам, нити шта сам радио током та четири часа. И није баш да ми се нешто посебно догодило. Као на пример да сам ударио главом или да сам се напио, или тако нешто. Једноставно радим све као и обично и одједном се ничег не сећам. Не могу унапред да знам када ће ми се губитак памћења догодити. Такође немам појма на колико часова или дана ће ми сећање ишчезнути.
"Схватам", промрмљао сам да му дам до знања да пратим све што ми говори.
"Замисли да си снимио Моцартову симфонију на касету. И кад је пустиш поново звук прескаче са средине другог става на сред трећег става а све што је у средини од музике, једноставно нестане. Тако то изгледа. Када кежем нестане не мислим да се чује тишина на траци. Једноставно нема ничег. Јел капираш шта хоћу да кажем?"
"Ваљда капирам", рекао сам несигурним гласом.
"Ако је у питању музика онда баш и није пријатно, али у том случају нема никакве штете, јел да?" Али ако се догоди у свакодневном животу, онда је смарање, веруј ми..." Капираш шта хоћу да кажем?"
Климнуо сам главом.
"Отпутујеш на тамну страну месеца и вратиш се празних руку".
Поново климнух главом. Нисам баш био сигуран да схватам аналогију.
"Узрок томе је неки генетски поремећај, а овако очигледни случајеви као што је мој су ретки. Један човек у десетине хиљада има овај поремећај. Па чак постоје разлике и међу тим десетинама хиљада, наравно. Пред крај ниже средње школе прегледао ме је неуролог из универзитетске болнице. Мама ме је одвела на преглед".
Застао је и потом наставио:"Другим речима, у питању је поремећај при коме се редослед догађаја у меморији поремети. Тако да један део меморије се сакрије у погрешну фиоку. И онда је готово немогуће или апсолутно немогуће да део запамћеног икад поново пронађеш. Тако су ми објаснили. Није да је неки тежак поремећај у питању који може да има фаталан исход, или као када људи постепено изгубе разум. Али дефинитивно прави проблеме у свакодневном животу. Рекоше ми назив тог поремећаја и дали су ми неке лекове да узимам, али у ствари те таблете ништа не помажу. Обичан плацебо".
Ту се брат моје девојке заустави на тренутак и у тишини је посматрао да ли сам нешто разумео од свега реченог. Исто као да је стајао напољу испред куће и кроз прозор зурио унутра.
"Сада те нападе имам једом или двапут годишње", најзад рече. "Немам тако често, али није ми проблем учесталост дешавања. Када се догоди онда ми прави озбиљан проблем. Чак, чињеница да се губљење памћења ретко дешава, најтеже ми пада што не знам када ће се губљење памћења догодити. То капираш, јел` да?
"А-ха", рекао сам неодређено. Само сам то и могао, да испратим ту његову брзометну, чудну причу.
"То је као на пример, да имам одједном прекид памћења и док тај прекид траје ја узмем огроман маљ и њиме разбијем главу некоме, на пример, некоме кога не волим. Нема шансе да то само тако одбациш и кажеш: "Ма, нема везе, непријатност је то једна." Зар нисам у праву?"
"Ваљда јеси".
"Онда неко позове полицију и кад бих им рекао "знате имам проблем са памћењем, изветрава ми", нема шансе да ми поверују, јел` да?"
Климнуо сам главом потврдно.
"У ствари, има пар људи који ми се уопште не свиђају. Неки типови који ми стварно иду на живце. Мој отац је један од тих. Али када сам при свести онда не бих баш чекићем да разбијем главу свом ћалету, јел` да? Способан сам да се исконтролишем. Али чим имам прекид филма, појма немам шта у том тренутку радим".
Мало сам накренуо главу, али мишљење задржах за себе.
"Доктор ми је рекао да нема бојазни да ће се тако нешто догодити. То није као да сад неко преузме моју личност, док траје прекид филма. Није као Доктор Џекил и Мистер Хајд. Ја сам увек ја. Ето, само толико што тај снимак прескочи са средине другог става на средину трећег. Увек сам у могућности да исконтролишем ко сам и шта сам, и да се већим делом понашам нормално. Моцарт не може одједном да се претвори у Стравинског. Моцарт је увек Моцарт, само што само тај један део композиције ишчезне у неку фиоку."
У том се тренутку је умукнуо и отпио гутљај из своје шоље за кафу на којој се налазила слика авиона. И мени се пила кафа.
„Барем тако ми је доктор објаснио. Али човек мора са резервом да узме шта лекари говоре. Док сам ишао у средњу школу, сама помисао да постоји могућност да чекићем млатнем друга из разреда, у тренутку кад нисам свестан шта радим, тотално ме је истеривала из памети. Мислим, у средњој школи нико не зна ко је и шта је у ствари, јел` да? На то све додај и бол због губитка памћења и постаје неподношљиво".
Тихо сам климнуо главом. Може бити да је био у праву.
„Такорећи сам престао да идем у школу због тога“, наставио је брат моје девојке. „Што сам више размишљао о свему, што сам се више плашио, нисам могао да се натерам да идем у школу. Моја мама је објаснила проблем мом учитељу, и иако сам имао превише изостанака, направили су изузетак за мене и пустили ме да завршим. Претпостављам да су у школи желели да се што пре реше проблематичног ученика што је пре могуће. Али нисам даље наставио на факултет. Оцене ми нису биле толико лоше и комотно сам могао да упишем неки факултет, али нисам имао довољно самопоуздања да изађем напоље. Отада се вучем по кући. Водим пса у шетњу, али иначе једва да излазим из куће. Ових дана се не осећам тако панично, или шта већ. Ако се ствари мало смире, мислим да ћу можда почети да идем на факултет. "
Ћутао је, као и ја. Нисам имао појма шта да кажем. Сад сам разумео зашто моја девојка никада није желела да разговара са мном о свом брату.
"Хвала ти што сте ми прочитао ту причу", рекао је. „Зупчаници су стварно добра прича. Мрачна прича засигурно, али доста тога написаног ме је заиста дубоко дотакло. Сигурно нећеш кафу? Очас посла ћу направити".
"Не треба, стварно. Боље да што пре кренем".
Поновно је бацио поглед на зидни сат. "Сачекај још пола сата, и ако се не врати до тада можеш да идеш." Бићу у соби горе, тако да можеш сам да изађеш. Не осврћи се на мене.
Климнуо сам главом.
"Јел интересантно забављање са Сајоко?" брат моје девојке упита ме још то.
Климнуо сам главом. "Занимљиво је".
"Шта од тога?"
"Има пуно тога што о њој не знам", одговорио сам. Сасвим искрен одговор.
"Хмм", рече замишљено. „Сада кад то рече, схватам шта си хтео. Она ми је млађа сестра, крвно сродство, исти гени и тако то, и дуго живимо заједно под истим кровом од када се родила, али ипак има доста ствари које ми нису јасне у вези ње. Не капирам је - како да то кажем? Шта је покреће? Па бих волео када би могао да ми објасниш све то. Иако свашта ту има, можда је најбоље је ни не покушавати схватити".
Са шољом у руци, устао је из фотеље.
"У сваком случају, дај све од себе", рече брат моје девојке. Одмахнуо је у мом правцу руком у којој није држао ништа и отишао из собе.
"Хвала", рекох.
У једном тренутку још увек није било назнаке да ће се неко вратити, па сам отишао сам до улазних врата, навукао патике и изашао. Прошао сам поред борове шуме до станице, ускочио на воз и отишао кући. Било је чудно мирно и тихо недељно јесење поподне.
Моја девојка ме је назвала телефоном у 2 после подне. "Требало је да дођеш следеће недеље", рекла је. Нисам баш био потпуно убеђен, али толико је била јасна у томе тако да је вероватно била у праву. Смерно се извинух што сам долазио њеној кући читаву седмицу раније.
Нисам јој споменуо, док сам је чекао да дође кући да смо њен брат и ја имали разговор - можда „разговор“ није била права реч, пошто сам га у суштини само слушао. Закључио сам да је вероватно најбоље да не кажем да сам му читао „Зупчанике“ од Риноскуа Акутагаве и да ми је испричао да има болест губитка памћења. Ако јој њен брат није поменуо ништа, не би било разлога да и ја било шта спомињем.
Осамнаест година након тога, поново сам срео њеног брата. Било је то средином октобра. Било ми је тридесет пет година, живео сам у Токију са супругом. Посао ме је преокупирао и једва да сам имао прилику да поново одем у Кобе.
Било је касно поподне, а ја сам се пењао узбрдо у Шибуји да покупим сат који сам дао на поправку. Ишао сам тако сав заокупљен мислима, када ме је неки мушкарац, који је прошао поред мене, окренуо се и позвао ме по имену.
"Извините", рекао је. Имао је непогрешиву кансајску интонацију у гласу. Стао сам, окренуо се и угледао човека кога нисам препознао. Изгледао је мало старији од мене и за мрву виши. Носио је дебелу сиву јакну од твида, џемпер са у-изрезом од кашмира у боји креме и браон памучне панталоне. Коса му је била кратка, атлетске грађе и добро препланулог тена(изгледа на терену за голф). Његове црте лица биле су оштре, а опет привлачне. Згодан човек, могло би се рећи. Имао сам осећај да је предамном био човек задовољан својим животом. Добро одгојен човек била је моја претпоставка.
"Не сећам се вашег имена, али нисте ли се ви време забављали са мојом млађом сестром?" рече.
Поново сам се задубио у његово лице. Али памћење ме је издало.
"Са вашом млађом сестром?"
"Сајоко", рекао је. "Мислим да сте ишли у исти разред у средњој школи."
Поглед ми је пао на омању флеку од соса од парадајза на предњем делу џемпера крем боје. Био је скоцкан, а та једна ситна флека учинила ми се као да одудара. А онда ми одједаред севну пред очима - онај брат поспаног погледа, са џемпером маринско плаве боје, посутим мрвицама хлеба.
"Сада се сећам", рекох. „Ти си Сајокин старији брат. Једном смо се срели код тебе, зар не? "
"Тако је. Читали сте ми Акутагавине "Зупчанике".
Насмејао сам се. „Изненадио сам се да сте ме препознали у овој гужви. Срели смо се само једном, и то баш давно. “
„Не знам зашто, али лица никада не заборављам. Осим тога, уопште се нисте променили. "
"Али ви сте се доста променили", рекох. "Сада изгледате другачије."
"Па - било је давно", рекао је, смешећи се. "Као што знате, неко време све је било компликовано."
"Како је Сајоко?" упитао сам га.
Бацио је забринут поглед у страну, полако удахнуо ваздух, а затим издахнуо. Као да мери густину ваздуха око себе.
„Уместо да стојимо овде на сред улице, зашто не бисмо отишли негде где можемо да седнемо и разговарамо? Ако нисте заузети ", рекао је.
"Немам ништа хитно", рекао сам.
"Сајоко је преминула" тихо је рекао. Били смо у оближњој кафетерији, седели један преко пута другог за пластичним столом.
"Преминула?"
"Умрла је. Пре три године":
Остао сам без речи. Имао сам осећај као да ми језик бубри у усној дупљи. Покушао сам да прогутам пљувачку која се накупила, али нисам могао.
Посљедњи пут кад сам видео Сајоко имала је двадесет година и само што је добила возачку дозволу, и повезла нас је на врх планине Роко, у месту Кобе, у старој, белој Тојоти Краун чији је власник био њен отац. Вожња јој је још увек била помало неспретна, али изгледала је усхићено док је возила. Као што се и очекивало, на радију су пустили песму Битлса. Одлично се сећам песме. Здраво и збогом (Hello, Goodbye). Ти ми кажеш збогом, а ја теби зраво. Као што већ рекох, тада ниси могао да избегнеш њихову музику нигде.
Нисам могао да схватим чињеницу да је умрла и да је на овом свету више нема. Не знам како да то кажем - деловало ми је бизарно.
„Како је она . . скончала?" Упитах, уста ми сува.
"Извршила је самоубиство", рекао је као да пажљиво бира сваку реч. „Када јој је било двадесет шест година удала се за колегу из осигуравајућег друштва где је радила, потом су добили двоје деце, а онда је одузела себи живот. Било јој је само тридесет две. "
"Оставила је двоје деце?"
брат моје бивше девојке климнуо је главом. „Старије дете је дечак, а девојчица је млађа. Њен супруг се сада стара о њима. Одлазим повремено код њих. Дивна деца".
Све ми је изгледало нереално. Моја бивша девојка се убила, и за собом оставила двоје мале деце?
"Зашто је то урадила?"
Одмахнуо је главом. Нико то не зна. Није се понашала као да је узнемирена или депресивна. Била је доброг здравља, све је било добро између ње и мужа, и волела је своју децу. И није оставила за собом никакву опроштајну поруку или тако нешто. Њен доктор је прописао таблете за спавање, а она их сакупила и узела све одједном. Тако да изгледа да је планирала да се убије. Желела је да умре, па је шест месеци сакупљала таблету по таблету. Није била пука импулсивна одлука".
Дуго нисам проговарао. А и он је. Сваки од нас је био заокупљен својим мислима.
Тог дана, у кафићу на врху планине Роко, моја девојка и ја смо се растали. Требало је да се упишем на факултет у Токију и тамо сам се заљубио у једну девојку. Све сам јој признао отворено, а она је, једва изговоривши једну реч, зграбила торбицу, устала и појурила из кафића, не осврнувши се.
Морао сам жичаром сам да се спустим с планине. Вероватно се одвезла белом Тојотом Краун кући. Био је предиван, сунчан дан, и сећам се да сам кроз прозор гондоле као на длану видео читав Кобе. Поглед је био невероватан.
Сајоко се уписала на факултет, запослила се у великој осигуравајућој компанији, удала се за једног од својих колега, родила двоје деце, сакупила таблете за спавање и одузела себи живот.
Пре или касније свакако бисмо раскинули. Али, без обзира на то, имам драге успомене на године које смо провели заједно. Била ми је прва девојка и много ми се допала. Од ње сам први пут научио нешто о женском телу. Искусили смо разне нове ствари заједно и проживели смо предивна времена, каква су могућа само у тинејџерским годинама.
Тешко ми је да то сада признам, међутим због ње ми никада у ушима није зазвонило оно посебно звонце. Ослушкивао сам колико год сам могао, не би ли га чуо али звонце се ни једном није огласило. "На жалост. Девојка коју сам упознао у Токију притисла је то звонце. Љубав није нешто што имамо слободу да бирамо сходно логици или моралним начелима. Или се догоди или се не догоди. Кад се љубав догоди, она се догађа сама од себе, у нашој свести или негде дубоко у души.
„Знате,“ рече брат моје бивше девојке, „ни једном ми није пало на памет да би Сајоко могла да изврши самоубиство. Чак и да се сви на целом свету убију, мислио сам - очигледно погрешно - да ће Сајоко и даље бити жива и здрава. Нисам је држао за тип личности који ће подлећи разочарењу или да је тип са тамом која се крије у души. Искрен да будем, мислио сам да је површна. Никада нисам обраћао претерану пажњу на њу, а исто је било и са њом кад је реч о мени. Можда једноставно нисмо били на истој таласној дужини. . . . Уистину, боље сам се слагао са другом сестром. Али сада имам осећај као да сам Сајоки учинио нешто ужасно и то ме мучи. Можда је никад нисам стварно познавао. Никада нисам ништа разумео у вези ње. Можда сам био превише заокупљен својим животом. Можда неко попут мене и није имао снаге да јој спаси живот, али требало је да бар нешто сазнам о њој, чак и ако није било много тога да се сазна. Тешко сада то подносим. Био сам пун себе, тако егоцентричан. “
Нисам имао шта на то да кажем. Вероватно ни сам је нисам разумео. Као и он, и сам сам био превише заокупљен својим животом.
Брат моје бивше девојке рече:„У тој Акутагавиној причи „ Зупчаници “коју сте ме тада прочитали,био је један део о томе како пилот удише ваздух високо у облацима, а потом више није у стању да удише ваздух на земљи. . . . "Авионска болест" тако су то звали. Не знам да ли је та болест стварна или није, али још увек се сећам тих речи. "
"Да ли сте се излечили од те болести када вам се памћење понекад губи?" упитао сам га. Мислим да сам хтео да скренем тему са Сајоко на нешто друго.
"А, да. То ", рекао је, мало сузивши капке. „Чудно је то, али нестало је спонтано само од себе. Пошто је у питању генетски поремећај, требало је временом да се погорша, по речима доктора, али једноставно болест је нестала, као да је никад нисам имао. Као да је истеран зли дух. "
"Драго ми је што то чујем", рекох. И стварно ми је било драго.
„То се догодило недуго након што сам вас упознао. Након тога, никад више нисам доживео било какав губитак памћења, чак ни једном. Постао сам смиренији, пошло ми је за руком да упишем доста пристојан факултет, да дипломирам, а затим да преузмем очев посао. Неколико година након тога ствари су пошле помало заобилазним путем, али сада живим обичним животом.
"Драго ми је што то чујем", поновио сам. "Значи на крају нисте оцу разбили главу чекићем".
"Сећате се неких мојих глупих изјава, јел`да", рече и насмеја се наглас. "Без обзира, знате, не долазим често послом у Токијо, и баш је чудно што сам овако налетео на вас у једном овако огромном граду. Не могу да се отмем утиску да нас је нешто спојило."
"Засигурно", рекох.
"А шта има код вас? Јесте ли сво ово време живели у Токију?"
"Одмах након што сам дипломирао, оженио сам се и од тада живим у Токију. Сада зарађујем за живот као нека врста писца.
"Писац?"
"Да. У неку руку.
"Па, читали сте изузетно наглас", рече. "Можда ће вам тешко пасти, али мислим да је Сајоко од свих највише вас заволела".
Нисам одговорио. Ни брат моје девојке није рекао ништа више.
И тако смо се поздравили. Отишао сам да подигнем сат, поправљен, а старији брат моје девојке се полако запутио низбрдо на станицу Шибуја. Његову фигуру у јакни од твида прогутала је поподневна гужва.
Више га никада нисам видео. Случајан сусрет нас је по други пут спојио. Скоро двадесет година је протекло у међувремену, у градовима који су четрдесет километара удаљени један од другог, седели смо за столом, пијуцкали кафу и продискутовали о неким темама. Али те теме никако нису биле теме о којима се узгред разговара на кафи. Било је нечег значајнијег у нашем разговору, што је за обојицу имало посебно значење у процесу живљења живота до краја. Ипак, беше то само једна назнака, коју нам је случајност уделила. Ничега међу нама није било што би нас приближило једног другом на неки систематичнији или природнији начин.
(Питање: Који елементи из живота ово двоје људи су симболички приказани у њихова два сусрета и разговора?)
Такође никада више нисам видео ону прелепу девојчицу која је у рукама држала лонгплејку Битлса. Понекад се питам да ли и даље хита тим мрачним ходником 1964.-те године, док јој врх сукње лепрша као на ветру? Ево је, видим је, има шеснаест година, у рикама држи омот са сликом Џона, Пола, Џорџа и Ринга, припија албум уз себе као да јој од тога зависи живот.
Превод са енглеског, А. Сунарић
Оригинални текст : https://www.newyorker.com/magazine/2020/02/17/with-the-beatles
Коментари
Постави коментар