ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

Мајлс Де јвис, први део Како били мислим  да је то време било такво не захваљујући њему, већ захваљујући атмосфери која је владала. Да, атмосфери. Људи су били креативнији тада него данас. Са распадом државе нестала је креативност и оригиналност. Не мислим на "оригиналност" препева на српско-хрватски светских хитова. Него мислим на аутентичну оригиналност уметника било које бранше, а поготову писаца, сликара и режисера. Какве везе креативност има са краљем или политичарем? Можда ако су ти људи уметници сами по себи, мецене, или барем уметничке душе. Тито ми најмање делује као уметничка душа, а више као бизнисмен, (некада се то називало магнат а данас тајкун), некакав Оназис, коме су једино жене на памети, добра клопа и шампањац. Ограђујем се и не знам да ли је Оназис имао те карактеристике. Наравно, Тито је имао и ружније склоности од облапорности, али о томе другом приликом. Наравно, са овим се не би сложили историчари или Титови обожаватељи. Међутим, мене је то баш б...

Нисам неки љубитељ џеза и не знам готовo ништа о џезу. Али понекад ухватим себе како слушам понешто од џеза из прошлог века, типа из шездесетих и седамдесетих. На пример, највише волим да слушам Џона Колтрејна, и између осталих, Мајлса Дејвиса. Ово што пишем је у ствари сећање на детињство или на неке кадрове из детињства. Док слушам Блу мудс (Blue Moods) враћам се у другу раван постојања. Благи, поспани звуци ритам секције и исто тако благи и поспани звуци ксилофона и трубе враћају ме у осамдесете године, када је претпостављам помама за џезом од кад стагнирала али још увек су пуштали на ТВ џез концерте. То значи да је моје слушање џеза тада било везано искључиво за слушање и гледање џез музичара на Радио телевизији Београд, вероватно други програм. А тада их је било само два. Каква дивота, поготову што не мораш да прескачеш по каналима у потрази да одгледаш нешто смислено. "Златно доба" пост-титовског режима који није био ни комунизам, ни социјализам, а био је у ствари ...