ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

“..Ако човек воли један цвет, који је једини такав међу милионима и милионима звезда, довољно је да га погледа па да буде срећан.  Он каже себи: 'Мој цвет је тамо негде...'Али ако овца поједе цвет, то је за њега као да су се одједанпут угасиле све звезде!  И зар то није важно?"  Није више могао изустити ни речи.  Изненада је зајецао. Била се спустила ноћ. Оставио сам алат. Није ми више било ни до чекића, ни до вијка, нисам марио ни за жеђ, ни за смрт.  На једној звезди, једној планети, мојој планети, на Земљи, постојао је један мали принц кога је требало утешити! Узео сам га у наручје. Њихао сам га. Говорио сам му: „Твој вољени цвет није у опасности...  Твојој ћу овци нацртати брњицу... А твом ћу цвету нацртати оклоп... Ја..."  Нисам баш знао шта да кажем. Осећао сам се врло неспретно. Нисам знао како да му приђем, како да му се приближим. Тајанствена је земља  суза.“ Чини ми се да Егзипери овде покреће велику тему незахвалности. Не знамо шта имам...

  Како је Сент-де-Егзиперију пошло за руком да на тако мали број страна каже нешто тако садржајно и дубоко? Не знам. Можда имам претпоставку али ћу је задржати за себе. Очигледно је да надахнуће није искључиво од њега. Ко може да подари такву инспирацију, да генерације не испуштају књигу из руку и сваки пут се пронађе нешто ново? То је реткост у светској књижевности.  Егзипери је заиста са својим инжењером пао у Сахару. Тај догађај описан је у краткој књизи “Земља људи”. Још једна књига пуна истинског смисла а кратка по садржини. У њој је описан сусрет са смрћу. Из тог доживљаја проистекао је Мали Принц и прича о његовој ружи, као срж књиге Мали Принц. Сви постојимо зато да бисмо били вољени и када волимо оправдавамо постојање. Када волимо заиста истински постојимо. Када се сећамо доброг у људима ми тада заиста истински постојимо. Можда нам је неко у пустињи понудио чашу воде или једну поморанџу. Можда нисмо ни видели да нам неко помоћ нуди већ смо само у страху и неверици про...