ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

 Појавио се филм са тим насловом а неки западни портал је наравно схватио то као филм против Путина. Смешно је како је данас лако извадити Булгакова или било ког другог, из контекста и прежвакати тако да се додвориш Западу односно тој анти-култури која се окренула сатанистичким вредностима, који су за сада у крипто фази све док једног дана не буде прекасно. Сада нас ти сатанисти припремају за клањање демонима у виду ванземаљаца. H.G.Wells и екипа су нас већ припремали. То је исто као када би Готски роман и ликови који су били водећи као Франкенштајн или Доктор Џекил оживели и изашли на улице. Буквално је исто. Сада то може јер Холивудски реквизити и спец-ефекти могу све, па и да нас не убеде да се кувамо у сопственом експрес лонцу. Када бисмо питали Булгакова који је био анти-стаљинистчки орјентисан, а белогардејац, што значи про-Хирстов и про-царски, вероватно би пљунуо на такво увлакаштво анти-хришћанском "западу", уколико је тај горе поменути филм то - увлакаштво (нисам гл...

 На пример, слушам нови албум Blur. Нови од пре пет месеци, алгоритам је затајио. У мору алгоритама и видеа, баш то што волим је промакло. Бзвз. Ништа не може бити по мом. Теко да јесте осим кад је нешто погрешно. А лепо је речено "не желите којешта". У ствари ту сам изреку сад измислила. Неко је рекоа нешто счино неге у неком времену раније. Мој ADHD мисаони апарат зеза и крије сећањ од мене. Да није неки PTSD? Који по реду?  Сад су те трауме модерне. Разни методи суочавања. Брате, нема од тога ништа. Нико није исцелио никакву рану јер увек остаје ожиљак. Само може мало да се ублажи. Како на Светој Гори рекоше старцу, нешто у тсилу, душа ти је поцепана, закрпићемо али остаће рана. Нема шале с тим. То је крст који се носи и тачка. Навикни се. До тада док то не зацели, та рана или ране, а некад зацељују брзином којом настају холивуски римејкови и сећање на њих, слушамо Blur а ја сам DJ. Доста са тим апстрактним скраћеницама или како се оно беше стручно зову у лингвистици. Забо...

 "Марта је у кризи" (о.Рафаило) Није лоше бити Марта макар била у кризи. Надам се да се мисли на духовну кризу. Шала. Марта може да се осноси и на то кад одрађујеш молитву, на пример, а да не говорим о духу. Одрађујеш дух. Није Марта само када радиш било шта или се бавиш спремањем ради госторпимства. Марта је добра. Марта се једним кончићем држи за Христа. Ако узмемо да је Марта у кризи и "нема времена" ни да спрема, а камо ли за молитву, онда макар ако одради молитву и то је боље него да је уопште нема. Марта испала из Духа Светога. Надамо се да је тамо боравила. У тој Благодати. Понекад се деси да склизнеш па онда ниси ни Марта ни Марија. Тада се не држиш ни кончићем за Христа. Тада се тражи утеха у маратонском сатирању серијама, на пример, и ко зна чиме све не, ту се списак лажних утеха не завршава. Није проблем серија, већ је проблем када том серијском маратонском сатирању не можеш да кажеш не. 

“Моја породица и друге животиње” Зашто волим ову књигу ? Није ми јасно до дан данас.Читали на студијама енглеског.  Уболи су књигу дефинитивно. Прелепо описано не само острво, већ људи, како Грци тако и остали; а посебно животињски свет. Натерате да за волиш и бубе! А посебно кад су у стању ларве што уме да буде “бљак”. Кад под утицајем свих тих описа изгуглам ухолажу буде ми одурна, али у  суштини схватиш “све си премудрошћу створио” и све је лепо чак и кад је ружно. На први поглед. Отвара се нови свет кад превазиђеш гађење.

  Како је Сент-де-Егзиперију пошло за руком да на тако мали број страна каже нешто тако садржајно и дубоко? Не знам. Можда имам претпоставку али ћу је задржати за себе. Очигледно је да надахнуће није искључиво од њега. Ко може да подари такву инспирацију, да генерације не испуштају књигу из руку и сваки пут се пронађе нешто ново? То је реткост у светској књижевности.  Егзипери је заиста са својим инжењером пао у Сахару. Тај догађај описан је у краткој књизи “Земља људи”. Још једна књига пуна истинског смисла а кратка по садржини. У њој је описан сусрет са смрћу. Из тог доживљаја проистекао је Мали Принц и прича о његовој ружи, као срж књиге Мали Принц. Сви постојимо зато да бисмо били вољени и када волимо оправдавамо постојање. Када волимо заиста истински постојимо. Када се сећамо доброг у људима ми тада заиста истински постојимо. Можда нам је неко у пустињи понудио чашу воде или једну поморанџу. Можда нисмо ни видели да нам неко помоћ нуди већ смо само у страху и неверици про...

Ако ћемо искрено, колико ли смо само пута једне друге повредили, што вербално, што невербално, и онда се изолујемо....што физички, што ментално...реално. Зар не?

  https://www.instagram.com/p/CL13T6AJgS8/?utm_medium=copy_link   Зашто неке песме подсећају на залазак сунца у лето? Такав осећај имам од детињства када чујем неке песме. Дуго се тај осећај није јављао и ево га сада. Birdy (Птичица) је отпевала и одсвирала једну такву песму. Мислим да не треба ништа додати. Можда да напишем почетак неког сценарија: дете седи негде на брду и гледа залазак сунца на хоризонту, између дрвећа и зграда, док у позадини почиње полако да се чује ова  песма.

                         Фотографија са интернета  Једном кад је Куста снимао филм, на Мокрој Гори, односно Витас-Шаргани, у току је била изградња пруге Шарганска Осмица. Радови на све стране, прашина, радници, бушења, копања мноштво статиста да не верујеш, не знаш куд да се окренеш. Статисти надиру одасвуд а посебно из правца Ужица, аутобусима. Тада смо екипа нас неколико дошли на одмор у Витасе. Било је кишно лето. Радња се дешава пре године, 2000. Нисмо имали купатило већ пољски клозет и купање у оближњој речици. Тада ми се, непланирано, испунила дугогодишња жеља да присуствујем снимању филма. Снови се остварују, додуше не сви. Којим се то редоследом остварују, не знам. Осим по снимању, памтићу то лето и по једном ненаданом сусрету са чобаницом, по старијом женом од тадашњих, вероватно, преко 60 година а можда и мање. Знаш, ти људи који живе на селу бивају шибани ветром и сунцем па се то уреже у кожу. Та бака је би...

  Од свих просторија у мом дому, кухиња ми је најомиљеније место боравка. Волим оне кухиње које имају топлину, са ормарима у боји махагонија. Посебно волим шоље. Ни сама не знам колико их имам. Кухиња је место које не служи само за обедовање, већ понекад може да се користи као радна соба. У њој радим на лаптопу, или читам књигу, или само ћутке седим и размишљам о свачему уз тактове великог кухињског сата. Те тренутке обично проводим у тој драгоценој, ничим помућеној тишини, коју не бих мењала ни за шта на свету. Без музике, жамора, дима цигарете. Седење у тишини смирује толико да се то речима не може описати. Кухиња ми осим топлине, дарује осећај сигурности. Не знам зашто. Испијање Мача чаја као додатак ћутању, размишљању и слушању старог кухињског сата речи такође не могу описати. У питању је аналогни сат, који су моји родитељи купили у Прагу док је још увек био у Чехословачкој. Тај сат засигурно још више појачава осећај топлине и сигурности. Седење у кухињи, са чајем или без њега...

 Догодило се и то да је хладан северни ваздух пробио и прошао баријеру глобалног отопљавања. Сада имамо снег и славимо кад се појави. Барем ја. Има снег своју сврху. Неким људима је хладно (а коме није) и одбојно када у граду падне снег. Разумљиво јер настане колапс у саобраћају, лед је на све стране, опасно је, за старије људе поготову. Па, нико нас није терао да живимо по градовима и да нафилујемо станове ко сардине. Ко нам је крив? У сваком случају, мени добро дође за синусе. Неком сване, неком омркне. Треба видети у свему позитивно. Макар ће нас крпељи, који су се појавили пре времена, оставити на миру. Многи не помишљају да утврђени поредак ствари има свој смисао. Ово су фотографије мог краја.

                                                                 Афричка савана (извор: Пинтрест) Текст написан око 20а18. године   Шта је живот? Шта је љубав? Шта је смрт? То су дарови. Хладноћа, уздржаност, поглед упрт у будућност, у неки далеки афрички хоризонт. Негде у полусну, док седиш за осмочасовним столом у канцеларији, назиреш иза дремљивих трепавица излазак сунца у прерији;на Аљасци;на Катмандуу. Али то је све бекство, машта.  Међутим, машта мами и не дозвољава да се мир усели у срце. У срцу се назиру ти предели, а не у уму. Ум их понекад одашиље хитном поштом у срце, када наступи досада свакодневне рутине. Тада се у срцу буди тај хоризонт изнад саване; не знам да ли је свитање или сутон, али знам да је нада и слобода, и нешто најлепше што се да видети - жудња. _____________...

  ПРОЛЕЋЕ ЈЕ СТИГЛО У НАШ ГРАД А ПОСЕБНО ЈЕ СТИГЛО У МОЈ КРАЈ, ВЕЋ ДРУГА ГОДИНА ЗА РЕДОМ, А МОЖДА СЕ ВАРАМ. вАРЉИВО ПРОЛЕЋЕ И ЈОШ ПРЕВРТЉИВИЈА ЗИМА. НИТИ ЈЕ ПРОЛЕЋЕ НИТИ ЗИМА. НЕ ЗНАМ ШТА ЈЕ ГОРЕ. ВИШЕ НЕ ЗНАМ НИ ШТА ЈЕ ДОЛЕ. НЕ ЗНАМ МНОГО ТОГА. ТЕК СЕ УЧИМ. "ЧОВЕК СЕ У ЧИ ДОК ЈЕ ЖИВ", ТАКО КАЖЕ ПОСЛОВИЦА ИЛИ БОЉЕ РЕЧЕНО ЈЕДНА РЕЧЕНИЦА КОЈА ГОВОРИ ИСТИНУ О ЖИВОТУ И ЈЕДНО ЈЕ ОД УПУТСТАВА ЗА ЖИВОТ. У ТОМ ЖИВОТУ ИМА ПУНО ЈУНАКА. НЕ ЗНАМ ВИШЕ КОГА СРЕЋЕМ А КОГА НЕ СРЕЋЕМ.  КАДА САМ ИШЛА У ШКОЛУ,ПРОЛЕЋЕ ЈЕ ЧЕСТО БИЛА ТЕМА ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, НЕ ЗНАМ ЗАШТО. ВАЉДА ДА БИСМО ВЕЖБАЛИ ОПИСЕ У СТИЛУ, ЦВЕЋЕ ЦВЕТА, ПРИРОДА СЕ БУДИ ЈЕР ЈЕ СПАВАЛА ПРЕКО ЗИМЕ, ПТИЦЕ СЕ ВРАЋАЈУ С ЈУГА, МЕДВЕДИ ПРОМОЛИЛИ НОСЕВЕ ИЗ ЈАЗБИНА И СВЕ У СВЕМУ СВИ СМО СРЕЋНИ ЈЕР СВЕ ИДЕ СВОЈИМ ТОКОМ, ИЗУЗЕВ КАДА НЕ ИДЕ. КАО НА ПРИМЕР ОД ПРОШЛЕ ГОДИНЕ А НАСТАВЉА СЕ И У ОВУ. КАО ДА ЈЕ ЧИТАВА ПЛАНЕТА ЗАДРЖАЛА ДАХ И ЧЕКА КАДА ЋЕ ПОНОВО МОЋИ ДА УДАХНЕ. ПЛАНЕТА СЕ У СТВАРИ НЕ БУДИ ВЕЋ СЕ БУНИ. ВУЛКАНСКЕ ЕРУПЦИЈЕ, ЗЕМЉОТРЕСИ, ...

 Или о врстама лицемерја неких Хришћана Имам посебно мишљење о лицемерју које влада у хришћанима. Да, намерно предлог "у" јер све долази изнутра. Углавном. Већим делом. Та врста лицемерја ( тј. хришћанско лицемерје) је свима позната и најужаснија врста лицемерја.  Све друге имају оправдање, а ова саплиће оне који би можда хтели да буду Хришћани, али кад налете на ову појаву као на мину, најчешће се, на жалост, од те саблазни не опораве никад. Дакле, Хришћани, отворимо очи и пазимо. Овде полазим од прелести да људи мисле ако иду редовно у цркву, причешћују се, моле се, посте, исповедају, да су завршили са спасењем и свима без разлике држе верска предавања, "шире веру", "мисионаре". То наравно мисле несвесно или свесно. То је протестантска фаза и из ње треба изаћи. Овде такође мислим на оне који осуђују друге, а нису били у њиховој кожи, нису искусили шибање, буквално или вербално, које су им приређивали родитељи или неко близак њима. Мислим на оне који дозв...

 Размишљање Не знам зашто људи не воле ове смрдибубе ( Pentatoma rufipes). Код њих има нешто интересантно. Када лете, тај звук је умирујући, штета што не траје, баш кратко лете. Нису неке летачке бубе. Исто као бубамаре. Иначе, не смрде, осим ако их згњечиш. Не знам што би то радили. Само их ставиш на новину и избациш напоље. Оне воле да се возе на новинама. Знам, из искуства. 

 Када се ова песма појавила, ништа нисам разумела текст. Сад разумем. Песма је испала пророчка за мој живот. Она говори о немогућности успостављања контакта између две личности од којих је једна затворена, а друга отворена да макар буде ту за њега. Зато се отворенија личност коначно затвара и одлази. Као у природи. Чим крене сумрак, цвет затвара латице. Такође, може се протумачити и као немогућност остваривања комуникације са самим собом, то јест кад не желиш да се суочиш са собом и потајно мислиш како си савршен и не желиш да се мењаш, да изађеш из свог Ега. У том случају изостаје индивидуација, обожење, а самим тим човек закржљава. Исто као што свака веза, у којој један само даје а други себично узима, НЕСТАЈЕ, јер, та друга особа је ипак Његово височанство (био то отац, мајка, сестра, брат, рођак, "љубав твог живота", учитељ, пријатељица која, на пример, мисли да си јој преотела дечка, а то није истина, плус није ти дала пет минута времена да јој објасниш, итд). Зато се де...

 "Нешто не ваља са светом данас.." Имамо два избора, " или да кажемо не, или да пустимо да иде како иде"?  Нисам паметна. Овца си како год да изабереш. Јер мислим да је сад касно. Песма из 1991. или 1993. не сећам се. Дакле и тада је било јасно. Ко има очи да види и уши да чује. https://m.youtube.com/watch?feature=share&v=7nqcL0mjMjw

Интересантно је како у време Ковида покушавамо да одржимо бар неки привид нормалности и да одржимо позитиван став, то јест оптимизам. Међутим, да ли је оптимизам реалан. Смем ли уопште да поставим овакво питање или ћу бити спаљена на ломачи оптимиста. Ово што следи није нека свеобухватна мисао, нити нова, нити желим да укажем на решење, нити очекујем слагање, а приори. Ово је само размишљање неког ко, нити је песимиста, нити оптимиста.  По мом мишљењу, како год да се сагледа ситуација и живот под претњом Ковида, позитивно, негативно или реално, оптимизам некако испарава као роса на 41 степени целзијуса. Постоје разни гласови  - треба да размишљано позитивно, треба у свему да видимо добро, итд. Мислим да је то нереално јер читава западна хемисфера живи у депресији, што значи у негативним мислима, мислима туге и мислима "никада ништа неће бити добро", да то сажмем.  Када се обитава у таквој мисаоној атмосфери, не може се очекивати оптимизам. Тај песимизам је ушао ...

Baš pričamo taxista i Moi kako sad teško se udati i oženiti. Čitaj:smuvati nekog uz ovaj bal pod maskama. Kaže on: "Nadji nekog čobana." Odgovorim:"Misliš pravog pravcatog?" Kaže on:" Da. Kažu ljudi izemti muško ako ne miriše na životinju" (misli, na ovcu) Moj odgovor:" Kakve ima veze (what's the difference). Ima tipova što šetaju kučiće. I ti tipovi mirišu na životinju. Plus, ti kučići , to su oni mali, beli , kovrdžavi, liče na ovce." Znači, ispunjavaju uslove. Ostade čovek da se smeje. Umro od smeha. Datum sahrane će biti naknadno objavljen.

Овај свет лежи у лажи. Свуда је лаж почев од реклама, науке до међуљудских односа. Преваранти смо. Али Бога нико није преварио. Ако си лажан и неискрен, себи си лаж. Себе лажеш и вараш а не народ, мајку, оца, жену, мужа, пријатеља. Изневерио си себе. Рекао си доћићу, а ниси. Рекао си посетићу те, а ниси. Рекао си чујемо се и изговорио празну реч. За сваку празну реч ћемо дати одговор. Не у квизу слагалица већ пред Богом. Дакле, немој бити лаж, већ буди истина.

Мајлс Де јвис, први део Како били мислим  да је то време било такво не захваљујући њему, већ захваљујући атмосфери која је владала. Да, атмосфери. Људи су били креативнији тада него данас. Са распадом државе нестала је креативност и оригиналност. Не мислим на "оригиналност" препева на српско-хрватски светских хитова. Него мислим на аутентичну оригиналност уметника било које бранше, а поготову писаца, сликара и режисера. Какве везе креативност има са краљем или политичарем? Можда ако су ти људи уметници сами по себи, мецене, или барем уметничке душе. Тито ми најмање делује као уметничка душа, а више као бизнисмен, (некада се то називало магнат а данас тајкун), некакав Оназис, коме су једино жене на памети, добра клопа и шампањац. Ограђујем се и не знам да ли је Оназис имао те карактеристике. Наравно, Тито је имао и ружније склоности од облапорности, али о томе другом приликом. Наравно, са овим се не би сложили историчари или Титови обожаватељи. Међутим, мене је то баш б...