ПРИВИД НОРМАЛНОСТИ

Интересантно је како у време Ковида покушавамо да одржимо бар неки привид нормалности и да одржимо позитиван став, то јест оптимизам. Међутим, да ли је оптимизам реалан. Смем ли уопште да поставим овакво питање или ћу бити спаљена на ломачи оптимиста. Ово што следи није нека свеобухватна мисао, нити нова, нити желим да укажем на решење, нити очекујем слагање, а приори. Ово је само размишљање неког ко, нити је песимиста, нити оптимиста. 

По мом мишљењу, како год да се сагледа ситуација и живот под претњом Ковида, позитивно, негативно или реално, оптимизам некако испарава као роса на 41 степени целзијуса. Постоје разни гласови  - треба да размишљано позитивно, треба у свему да видимо добро, итд. Мислим да је то нереално јер читава западна хемисфера живи у депресији, што значи у негативним мислима, мислима туге и мислима "никада ништа неће бити добро", да то сажмем. 

Када се обитава у таквој мисаоној атмосфери, не може се очекивати оптимизам. Тај песимизам је ушао у све поре друштва од разочарања у политичаре, докторе који не могу да излече ни прехладу, преко финансијске кризе и претње трећег односно четвртог светског рата. Ово последње зависи од угла посматрања у зависности ко финансира и ко је против кога. 

За мене, све после другог светског рата, је рат против обичног човека. Нисам левичар нити мислим да озбиљна левица уопште постоји као нека противтежа нацизму односно капитализму. Не изједначавам нацизам и капитализам, чисто као информација. 

Неко рече да живимо у сумраку апокалипсе. Мени се чини да је одавно потпуни мрак. Сада смо суочени да размишљамо о смрти и како смо и те како блиски са њом. Како онда у свему овоме што прети да будемо оптимисти. Да ли су оптимисти они људи који живе у садашњем тренутку или је живот у садашњем тренутку гаранција да ће човек имати позитивније мисли и самим тим бити срећнији или ако не срећнији макар мирнији. Да ли живот у садашњем тренутку подразумева и ослобођеност од забринутости, анксиозности, и бриге уопште. Требало би да одговор буде позитиван, на ово питање. А да ли је тако у пракси? Не знам.  

Да ли су песимисти људи који не живе у садашњем тренутку већ су поглед уперили у будућност и тамо нису ништа видели што ће их обрадовати. Опет се враћам на оптимистичке пароле по новинама наслови у стилу како да будемо срећни у целој овој причи. Чини ми се да је мало касно. Дух оптимизма је требало да се негује на време, то јест пре појаве разлога за песимизам и очајавање. Када живиш у друштву у коме се опстанак и дугорочније егзистенција доводи у питање, и када је да иста криза присутна такорећи свуда у свету, чиме се створио живот у неизвесности, и када седнеш и размислиш о томе, када мало бациш поглед у будућност а не само у садашњост, онда се на хоризонту указују црни облак.

Као када Фродо и екипа виде неку црну формацију, налик облаку како се креће ка њима. Личи на пролазни тамни облак али што се више приближава чују се злослутни звуци врана и они схватају да су је то јато врана, које су у ствари уходе злих оркова. Ова метафора може даље да се развија ли овде ћу стати. Ко није читао књигу, нити гледао филм не зна о чему причам. А да не помињем шта је тиме Толкин хтео да каже (иако по његовим речима из предговор није ништа посебно хтео али хтео-не-хтео, рекао је). 

Тако и ја на хоризонту видим у некој ближој перспективи тамни облак како се јако брзо примиче. У ствари у њему смо већ, а вране су одавно биле предзнак. Није да верујем у предзнаке али врана је де факто било, па чак и до скоро. Антрополошки гледано оне код многих народа предсказују предукус нечег ружног, злог. Ако је човек имало далековид, он ће видети на хоризонту таман облак али у суштини ништа неће моћи да уради против њега.

У основи овог мог умереног песимизма је управо ово - ништа не можемо против тог тамног облака, против зла. Немоћни смо зато што је добило на снази и зато што му је допуштено да се размножава. Добило је на снази јер (права) љубав, такорећи, не постоји. Не говорим о љубави између жене и мушкарца. Љубав на коју мислим обухвата и ову, али је у суштини виша категорија. Такође, зло је умножено јер добри људи ћуте. Мој сарказам и цинизам говоре следеће - наставите да ћутите и будете глупи.

Да се ово не би претворило у есеј, завршићу тиме да сматрам да у ближој перспективи имамо факат - пролонгирани сусрет са смрћу и стога је memento mori сасвим о.к. у таквим условима. С тим да, у некој даљој перспективи ипак постоји нада, уколико људи схвате да овде немамо рат између класа, већ рат између злих и добрих, жита и кукоља. Многима то није јасно јер размишљају "реално, прагматично". Добро и зло остављају бајкама. Међутим то је велика грешка у размишљању.