СТАКЛЕНО ЗВОНО

Многи људи живе под стакленим звоном, свесно или несвесно, а мисле да живе у пуноћи. Дакле, неки свесно желе да живе под стакленим звоном, да их нико не узнемирава и да избегну било какве лоше вести, а неки од нас и да изађу испод тог звона, не би издржали муку која налеће услед психо-духовне слабости. Мука нема ту силу, него ми немамо снагу да је издржимо. Зато нас Бог држи под звоном.

Владика Николај је говорио, не цитирам, да је то живот у плићаку. Често се давимо у плићаку или чаши воде, што би рекли Италијани. Или правимо од комарца вука. Кукамо како нам је тешко у том нашем малом блату. По мом мишљењу то је живот у прелести, у самообмани.

Чим се изађе испод звона и зађе мало даље у дубину, сусрећемо разне аждаје, монструме, крвопије, вампире, разне духове. Радо бисмо да се вратимо под звоно и мислим да је то разумљиво. Међутим, под звоном јесте можда досадњикаво, али ту је ипак, иако лажан, какав такав мир.

Људи који желе да напредују, мораће да се осмеле да изађу напоље. Ко жели да му се срце рашири мораће напоље. Ко мисли да може да се моли за цео свет а још увек се крије под стакленим звоном, у прелести је. Ко мисли да је ширење срца безболно, у грдној је самообмани. Свако искуство кошта, плаћа се скупо, али је зато искуство које се стиче изласком из стакленог звона од непроцењиве вредности.

Коментари

Популарни постови са овог блога

КЊИГЕ ЈАКОВЉЕВЕ

ПРЕЦРТАНО ИМЕ

Гетоизирана пријатељства илити цуцла за одрасле