Зона сумрака или мртва природа са Ковидом

 Ово што следи вероватно неће звучати довољно занимљиво, забавно или добро написано.  Надам се да ће зазвучати макар мало Кафкијански.  Али не бих се кладила у то.

 У сваком случају, пишем у  покушају да схватим и изразим шта се ово око мене дешава, али тешко проналазим одговарајуће речи.  Речи ...  беже ми, или се само тако мој дементни мозак поиграва са мном.
 Исти је осећај као када покушавам да држим коцке леда у рукама, суве и хладне коцке као Антарктик а лед ми се лепи за кожу.
 Чим коцке леда  почињу полако своје отапање и капање више не могу да издржим, било зато што постају склиске или због продора хладноће.
 Не знам шта хоћу да кажем.
 Ствар је у томе што су протекле две недеље биле права ноћна мора.

 Прво, мислим да се осећам чудно због временских непогода.  Прошла седмица је била монсунска, створивши ми осећај да сам једна стара корњача. На пример корњача са Галапагоса, спора, стара, дементна.  Немам појма како се осећају галапагоске корњаче, очито, а камоли да ли уопште ишта осећају нити знам да ли су дементне.  С обзиром на величину њиховог мозга.  Бунцам. Неуспео покушај описа.
 У сваком случају тај осећај дементности је реалан.  Можда је то рани почетак деменције.  Или сам реално већ дементна. Све је могуће.

 Друго, сазнајем да сам можда позитивна на Ковид.  Пошла на тестирање и тако даље, све по реду, у нади да ће се брзо и лако завршити.  Нема шансе.

 Након свега осећам се као да ме је прегазио булдожер не због страха да имам вирус, већ због људске глупости.

 Своди се на то да доктори у основи не знају ништа.  Испада да су само ту да спроводе све што им је речено да спроведу, а ми након тестова, или у међувремену, можемо и да цркнемо.

 Мислим да су веома добри у спровођењу тих тестова, уопштено су срдачни и стрпљиви, али не умеју да објасне једноставне ствари попут која је разлика у тестовима, зашто је један од тестова скупљи, који је поузданији, да ли врсту тестова бирамо сами или одређује надлежни лекар?

 Хит ми је било питање да ли имам симптоме, иако то звучи као логично питање, и јесте логично, ипак, чињеница је да на тестирање долазе и људи без симптома.

Мој одговор је да симптоме немам.  Објасним да је неко с ким сам била у контакту тестиран и пронађено је да је позитиван, а претходно нема симптоме.

 Дакле, превенција.  Од даљег ширења. Шта није јасно?

Очигледно постоји тест који зову назофарингални брис али тај брис се узима само ако постоје било какви симптоми.  Ако нема симптома, узимају се узорци крви (како се зове ова врста теста, још морам да откријем). С тим да у неким другим амбулантама људе који немају никакве симптоме отпусте без икаквог тестирања!?

Узорке крви су ми узели око 10 часова, у одвојеној, тзв. Ковид амбуланти, где је било доста људи. „Одвојена“ амбуланта је близу главног улаза, тако да уопште нема раздвајање пацијената. Мешају се Ковидаши и ови "нормални" болесници.

 Докторка ми је рекла да се вратим по резултате у 12.00 и да дођем на општу праксу и тражим њу.  Кад сам дошла по резултате, једна хипер интелигентна медицинска сестра ме је питала: "Зашто сте дошли, резултати су тек сутрадан послеподне."

Не могу да верујем шта ми говори.  Наравно, горе поменуте лекарке ни за лек, ни од корова. Нестала.

Као у Хичкоковом филму Север Северозапад са Кери Грантом, кад га људи праве тоталним лудаком. Има и онај филм, Дама која нестаје. Све једно.

 Затим друга медицинска сестра такорећи урла на мене шта ћу ја ту, нисам увиђавна, угрожавам њихово здравље, а при том у том тренутку ставља маску (нико осим пацијената, узгред, не носи маске) упркос томе што седи иза стакла, а ја носим маску Н95 испод које једва дишем, тако да не постоји могућност да мој отровни дах допре до ње.

 Изузев ако, немам појма, мој дах поседује нека магична или интергалактичка својства да продире кроз све баријере.
 Већа опасност по њу сам ја која ће разбити стакло и кренути да је дави.

 Само сам протраћила животну енергију у објашњавању да ми је докторка рекла да дођем ту, и да нисам дошла по својој слободној вољи. Дошла сам мислећи да ћу добити резултат и потврду о спречености.

Шипак за резултат. Потврду сам добила.
Бар нешто.

Само сам рекла тој сестри: "Глупа жена".  Бесмислене и бескорисне речи, али истините. При  свему том дала ми је информацију да ће ме обавестити телефоном о резултатима. Погрешно. То се дешава у случају PCR теста а не код узимања крви.

 Очигледно је да нема протокола или лекар и административно особље не разговарају или говоре различитим језицима.  У сваком случају ја сам крива.

Закључак: Неће ме убити вирус, то је излечиво, убиће ме људска глупост.

Било је ту још глупости типа да ја зовем сестре мојим мобилним уместо да их докторка позове локалним телефоном.

Ово је само илустрација.  Чега?
 Недостатка осећаја за логику, организацију, здрав разум. Илустрација људске глупости.

Неко би могао да ме пита што ниси прво звала телефоном или тражила информације на интернету.
 Све сам то урадила, међутим никакав коначан нити логичан одговор нисам добила.  Једно говоре на ТВ-у , "стручњаци" за стварање конфузије о тестирању, а шта се у стварности догађа то су две различите димензије времена и простора. Паралелни светови.

 Није ни чудо што ми све изгледа као да ми је неко узео мозак из лобање и користио уместо фудбалске лопте.

 Можда за све ово постоји разумно објашњење.  Не знам.  У сваком случају, ово је Зона сумрака.
 Плинска светлост.
 Север северозапад.
 Или паралелни светови.
 Не могу да се одлучим шта од тога.