Једно недељно поподне
Увек сам мрзела недељно поподне зато што недељом владала нека глувоћа и немост.
Поготово лети, као сада, и сада је јунски недељни дан.
Чију се удари лоптом јер нека деца играју баскет и чује се глас жене која не уме да прича тихо већ се дере, пардон гласно говори са неким преко телефона, помислим како нема ништа горе од гласа вране и ружног женског гласа а поготово када та жена то не схвата, да јој је глас ружан, и као за инат не престаје да прича гласно не схватајући да није сама на овом свету у овом насељу, иако је дефакто сама, живи сама и тај одјек сопственог гласа даје јој утисак да није сама и да има с ким да поприча. У ствари сама је. Једини пријатељи су телефон и телевизор. Сама је.
Коментари
Постави коментар