КОЛЕРА У ДОБА ЉУБАВИ

Када је Маркес писао своју књигу Љубав у доба колере, види се да је историјски поткрепио своју причу.

Људи су са муком, емпиријским путем, у недостатку микроскопа успели да доакају колери.

Сада када није међу нама, питам се како би потковао своју причу о Ковиду?

Међутим, сада у 22. веку (сарказам) поред ласера, електронског микроскопа, Хабла, сателитке антене у сваком дому и других дивота, Маркес би био у чуду каква је то болест, вирус, куга, која се не спречава ни прањем руку.

Можда сада Маркес из своје безвремене димензије пише роман под називом Мука у доба Ковида. Мучимо се како да разумемо једни друге.

Љубав је ишчезла одавно, замењена јефтиним порном, забавом, дрогом.
Романтизам је давно увенуо, и живи у машти појединих који не умеју да романтизам остваре на делу.

Некад сам мислила да су Оркански висови и љубав између Хитклифа и Катарине фатаморгана, измишљотина романтичне душе Емили Бронте.

А онда ми се догодила та фатаморгана.
Какав ужас. Каже ми једна познаница из Русије, "благо теби бар ти се нешто дешава". "Нешто". Њима је то нешто. А то је тектонкси поремећај. Нека хвала лепо, не бих више.

Тада схватих шта значе те, за мене тада патетичне фразе из Орканских висова, Хитклиф је природа, свуда око мене, ветар, дрвеће, ваздух који удишем.
То је исто као када монах на врху Атоса призива слатко Исусово име.

Откуд ми то да је то исто?
Није идентично, далеко од тога, али када те ухвати Божански Ерос, схватићеш. Можда није исто, слично је али је резултат исти.

Хитклиф, Господ. Они су свуда.
Али мој Хитклиф неће.
Зато много боли. Горко боли.
Али Господ хоће. А та бол је слатка.
У томе је разлика.
Суштинска.
Али бол остаје.

Е мој Маркесе. Да ли си и ти искусио такву љубав?
Сигурно јеси.