Нисам неки љубитељ џеза и не знам готовo ништа о џезу. Али понекад ухватим себе како слушам понешто од џеза из прошлог века, типа из шездесетих и седамдесетих. На пример, највише волим да слушам Џона Колтрејна, и између осталих, Мајлса Дејвиса. Ово што пишем је у ствари сећање на детињство или на неке кадрове из детињства. Док слушам Блу мудс (Blue Moods) враћам се у другу раван постојања. Благи, поспани звуци ритам секције и исто тако благи и поспани звуци ксилофона и трубе враћају ме у осамдесете године, када је претпостављам помама за џезом од кад стагнирала али још увек су пуштали на ТВ џез концерте. То значи да је моје слушање џеза тада било везано искључиво за слушање и гледање џез музичара на Радио телевизији Београд, вероватно други програм. А тада их је било само два. Каква дивота, поготову што не мораш да прескачеш по каналима у потрази да одгледаш нешто смислено. "Златно доба" пост-титовског режима који није био ни комунизам, ни социјализам, а био је у ствари ...
Сан, стварност, сећања на детињство? Компликовано за гледаоце али за редитеља, piece of cake. У сваком случају, схвата се како хоћеш, а у ствари не треба га "схватати" већ гледати као гомилу слика извађених из сећања. Намеће се питање, чему то? Једини начин да се разуме поента уопште ЗАШТО снимити овакав филм на овај начин је овај, по мом мишљењу: Тарковски има потребу да то све избаци из себе, из свог подсвесног система, из психе. Дакле, потреба. Нешто слично као код Буковског или неког другог, кога се не сећам, ко каже да песник практично избацује креативну енергију која се накупила у њему и излива је на папир, на целулоид, или дигитал. Креативност, писање, сликање, стварање - то је потреба. То је пражњење до следећег пуњења. И тако у круг. То је разлог зашто је човек створен. Да искру стварања утиснуту у душу, оствари у себи и кроз себе, и да је преда другом, подели је са другим. Што у суштини ради и Дилан, и још неки. Али то је друга прича, и говорим не само ...
Размишљање Не знам зашто људи не воле ове смрдибубе ( Pentatoma rufipes). Код њих има нешто интересантно. Када лете, тај звук је умирујући, штета што не траје, баш кратко лете. Нису неке летачке бубе. Исто као бубамаре. Иначе, не смрде, осим ако их згњечиш. Не знам што би то радили. Само их ставиш на новину и избациш напоље. Оне воле да се возе на новинама. Знам, из искуства.
Коментари
Постави коментар