ПУШТАЊЕ ЗМАЈЕВА

 Стајао је на литици и зурио у понор испод себе, безгласни, глуви понор. Није осећао страх од висине. Сигурно је било више од 500 метара. Био је усамљен. Сам. Свој на свом. Неки људи су рођени да буду сами. Као вукови. Он је био вук - тако је волео себе да види. Самотни вук. Водио је тих, уобичајени живот, без турбуленција, под звоном сигурне али досадне свакодневице.

Гледао је дивљину сваки дан. У шољи кафе, на дну улице, на литицама сивих отужних зграда. А онда, једног дана, док је одлазио на свој досадни посао пожелео је да оде. Без размишљања било куда, без повратка. Нико не би ни приметио да недостаје. Готово невидљив тип, као прашина коју видиш али не мораш баш да обришеш, јер не смета пуно.

Шта ако сад оде првим авионом у Кину? Страхови од непознатог су давно замрли, остаје само радозналост. То треба искористити. Неки људи су створени да сами путују. Купио је карту, тог дана када је одлучио да оде, на послу, преко интернета. Све је ишло на његову руку. Спаковао се по повратку кући; само најпотребније, свестан да нема повратка. 

Аеродром је био пун људи, жамор је био неподношљив, а ваздух из клима-уређаја загушљив и бљутав. Све у свему, пасошка контрола и гомила таксиста. Оштар мирис га је запахнуо у ноздрве, мирис зноја и егзотичних јела. То га је све чекало на дохват руке. 

Отишао је у први, најјефтинији хотел који је пронашао на интернету. Возач је био ћутљив, слабо говорио Енглески али некако су се споразумели уз помоћ гугл-преводиоца. На рецепцији је тражио да ли постоји неко путовање ускоро и резервисао пут у срце Кине. Хтео је да пушта змајеве. Негде на некој литици, сам или са неким, није важно. Жеља му се испунила. Пуштао је најцрвенијег змаја којег је икад могао да замисли. Подсећао је на монарха, врсту лептира. Све је било савршено. Осећао је благи пролећни поветарац на лицу. Поветарац је полако, али сигурно прешао у јак ветар који је претио да га одува са литице. Змај је попут велике птице одлетео пут неба и изгубио се на хоризонту. Осетио је како му адреналин журно надире кроз организам, а срце све јаче и јаче лупа. Ноге су му се повијале пред налетима ветра, капут се играо око његових ногу. Огромни ковитлац прашине подигао се пред њим као утвара и са застрашујућим хуком се испред њега отворио мрачни понор. Тек тада је схватио да је потпуно сам. Не усамљен, додуше, али сам. Схватио је и зашто.

Понор га је гледао хладним и мрачним погледом. Изгледало је да нема краја. И није имао краја. Одједном се бука стишала и све се смирило. Из понора су почели, лебдећи полако да израњају лептири, прво бели, па онда дугиних боја, а потом колибри, и жуто-браон пчеле, и на крају бели папирни голубови. 

Стајао је на литици и осећао слободу. Као да је сасвим слободан, као папирни змај или птица. Значи то је слобода. И даље си одговоран, али никоме не полажеш рачун. Сам, али не и усамљен. Без страха од старости и смрти. То је дакле требало да осети, а не слободу од обавеза, послова, људи, дешавања. Не слободу од. Требало је да осети слободу да буде то што јесте, за шта је рођен, а рођен је да буде слободан.