УМЕЋЕ ГОВОРА

Када би могао да премостиш јаз у себи и 

поништиш све прохтеве и жеље и кренеш испочетка,

када би могао поново да се родиш и 

окренеш први лист књиге свог живота, 

где би био крај тој причи, 

где би био крај тој геологији живота? 

Када разаговарамо требало би да разговарамо у песмама, 

поезијом бескраја, плаво и непоновљиво. 

Или да ћутимо о слутњама, да ћутимо са лакоћом, 

да ћутимо у спокоју, без шума, без неспоразума. 

Да наше мисли и на даљину дувају као поветарац 

а не вихор. 

Тако би требало да се волимо, као поветарац, 

а не вихор, 

зато што вихор брзо прође и 

нестално је његово место. 

Ако се неочекивано сретнемо, хоћемо ли моћи

Да се у очи погледамо без стида, 

без страха, без гриже савести.

Можемо ли очима да се волимо?

Погледи умеју да лутају у даљине.

Исто питање се враћа, умемо ли да волимо?

Дишу ли наше душе сновима, жељом за додиром,

Или само причамо у ветар, без даха, без духа.

Када разговарамо, требало би да знамо и како да

ћутимо.

Јер ћутање гласније говори о оном чега се плашимо

да изговоримо.

Чему страх? Можда стога што речи не умеју да кажу

оно што ври у вулканским дубинама,или

Страх због тога што ћемо повредити и себе?

Можда треба да научимо да ћутимо како бисмо јасније

разумели тишину.

Не бој се тишине, она ће те научити да говориш. _

А.С.

Септембар, 2019