НОСТАЛГИЈА

 Носталгија. Чудна ствар. Можда непотребна, пошто оно што је било не може се вратити, а и не треба. Прошлост је прошлост и кап таква не постоји изузев у сећању.

 Носталгија говори да желимо да се неко лепше време врати (релативни лепше, јер нам је и тада у ствари било тешко, ако поштено признамо) или да се врати део нас који је некада, чини нам се био лепши, бољи. Мислим на душу али и тело. Носталгија за детињством је код мене најјача али не желим да се претерано сећам детињства, јер није ту било само лепих ствари. Старење има своје предности, као на пример, нека врста мудрости се јавља, претпостављам, од акумулираног искуства које опет настаје од понављања истих грешака.

Па чему носталгија ако је саткана од лепог и ружног? Не знам. Вероватно је то универзалија, запечаћена у неком делу срца, мозга, нервног система, и као таква тражи своје. Повезана уско са сентименталношћу даје један тежак осећај и атмосферу која може прећи у меланхолију па можда и очајање. Туга за оним што је било и чега више нема.

Мислим да словенски, а особито балкански народи воле носталгију и сентиментално враћање у прошлост. Нећу о томе да судим. Сентименталност ми, лично, не прија, као емоција, феномен, страст јер може да доведе до тешких мисли самосажаљења.

У сваком случају, постоји и ведра страна носталгије и мислим да се треба на њу усредсредити. С тога ево једне фотографије на коју наиђох на интернету и која говори више него што могу да искажем.

То је та фотографија свих наших детињстава. Овакве кухиње су биле на селу или мањим местима у СФРЈ. Ова бела посуда у средини ме подсећа на моју баку која је кувала најукусније супе, и пржила космички укусне кромпириће, не на тефлону, већ емајлираним тигањима. Шта кромпириће? Све што је пржила на емајлу било је да прсте полижеш; и похована пилетина, и јаја на око. Кад се само сетим, што би рек’о Ђоле Балашевић. 

А шта рећи о овим столицама, а шта рећи о креденцу, са том зеленкастом тинтом? Погледај те обле углове, ту “архитектуру” облика, ту топлину. Можда није најфункционалнији креденац икад направљен али он и није прављен за гомилу ствари које ће се само таложити и таложити. То је тај благословени функционализам и минимализам. То нису оштре структуре у стилу Икеје или тих “модерних” безличних облика без срца и душе. Или што кажу без патине. Дозволите да додам - без осећаја за естетику пуноће - али са “осећајем” за естетику шупљости. Естетику нео-совјета, који желе да нивелишу и људски дух и лепоту и естетику, под димним завесом практичности и минимализма. Минимализам има своју функционалност па и ако човек није финансијски поткован, он и тај минимализам може да претвори у лепоту. Немање новца није сиромаштво. Немање духа је истинско сиромаштво и убогост, достојно сажаљења.

Дакле, лепота је ствар духа, а функционалност не мора нужно да буде изговор за стварање безличних облика.