ОПУШЦИ РАЗДОРА

 ОПУШЦИ РАЗДОРА

 Њено умеће пијења крви било је изузетно посебно. Готово врста уметности, јер је и сама њена жеђ била посебне врсте. Она није била обичан вампир, какав се може наћи у народним или модерним причама. Била је то жеђ какву има човек изгубљен у пустињи. Познат ти је тај осећај када се грло осуши и када ти је једини сан да окусиш макар једну кришку поморанџе. Таква је била њена врста крволочности.

 

Била је обична канцеларијска службеница, са својим уобичајеним начином облачења. Куповала је белу кафу успут, и на посао стизала увек на време. Никад није каснила. Враћала се кући у исти суморни стан. Све на њој било је неупадљиво. Није изгледала ништа посебно. Није била нешто изузетно интелигентна. Није била шеф што би се очекивало од једног вампира. Била је обична, неамбициозна канцеларијска службеница.

 

Жеђ је почела да осећа у пубертетз, а најзанимљивије је било то што никада није гледала Носферату нити било који други хорор жанр. Никада није марила за филм а посебно не за ауторске филмове. У ствари, није волела ни музику. Међутим, била је поуздана у сваком смислу те речи. Одан пријатељ и сарадник. Осећала је мирис слатке крви са прецизношћу летње женке комарца. Десило се то једног летњег распуста у омладинском кампу. Тада је почела да уочава слабости друге деце. Највећа слабост коју је приметила била је незнање како сачувати своју суштину од вампира који суштину сагледава прецизношћу скенера.

 

Од детињства је осећала да је другачија, али није могла никако да провали о чему се ради. Обожавала је цвеклу, за разлику од своје браће и сестара. Такође сирово месо. То је било несвакидашње. Срећом, њени родитељи никада ништа нису приметили јер су увек били заузети послом или кућним обавезама, а обично нису вадили нос из књига или екрана компјутера. Толико су били незнавени по питању своје деце. Увек превише заузети да би приметили и најмање нијансе њихових карактерних особина.

 

Њен метод испијања крви никада није захтевао неке посебне околности, попут пуног месеца, поноћи или завијања вукова у даљини. Ништа од тога није било неопходно. Једноставно је имала тај посебан таленат који је открила у омладинском кампу; ако бисмо то могли назвати талентом. Таленту се одазвала тек у својим четрдесетим годинама. Никада није знала зашто баш тада, а зашто не раније. Можда зато што је родитељи никада нису научили како да заиста воли себе јер никада нису приметили неке посебне таленте код своје деце.

 

Учили су их да иду у школу и доносе одличне оцене. Тежња за успехом била је толико утиснута у њих да не само да су морали да буду изврсни у математици већ и у свирању гитаре, клавира, часовима тениса и учењу језика. Чинило се да није имала времена за размишљање ни о чему другом. Нико је није питао ко је она у ствари, а камоли шта заиста жели. Чак и да су је питали не би знала шта да каже. Она себе није уопшта познавала. Њен прави идентитет био је скривен од ње.

 

Почео је да израња полако, како је улазила у свет одрасллих и ступала у интеракције са другим људским бићима. Њена искуства су је учврстила у уверењу да је свет одраслих у ствари прецењен, чак искварен, ружан и незадовољан. Била је незадовољна својим животом, својим изборима, својим пријатељима. Ништа није означавало слободу. А слобода јој је била неопходна, али није успела да схвати њен смисао у потпуности.

 

Увек је нешто недостајало за чим је трагала. Због тога никада није имала никаква дугорочна пријатељства нити везе. Није да је мрзела људе или се клонила њих. Ништа тако. Једноставно, нешто је недостајало. Чинило јој се да је недостајало њено право ја. Њено право ја сасвим сигурно није била душа жедна цвекле. Беше то нешто више. Када је човек само обичан службеник, тек тада схвати у којој мери живот може бити једноставан и немаштовит. Требало јој је нешто креативно.

 

Креативност јој се открила једног неочекиваног дана. Као, када заиста желиш да упознаш љубав свог живота и одустанеш од сваке наде а права љубав ти једноставно падне у крило. Тако се те ствари дешавају и нико не зна ни како ни зашто. Једноставно је тако. Тако је упознала свој таленат или боље рећи, таленат се једноставно појавио када је схватила да има способност да негира све што неко каже. Просто тако. Они то зову "геслајтинг". Постоје и други називи за тај таленат. Није важно како га назовемо. По њеном схватању она је била истински вампир жедан туђих душа. Душе су морале бити смрвљене до краја - то је био њен нови циљ. Да је била шеф, то би се звало мобинг.

 Ово су само речи које људи воле да дају стварима како би их именовали и самим тим боље спавали ноћу. Именовање ствари на прави начин доноси неку утеху. Али њој, прецизно именовање било чега, није биило од било какве важности. Била је срећна што је коначно открила свој прави таленат и сада га је у потпуности користила. Како чудан таленат. Таленте треба делити са другим људима у њихову корист, а не на њихову штету. Али она свој таленат никада није сматрала штетним. већ га сагледавала као лек за апатију, усамљеност и беду. Своју и туђу. Који је бољи начин да се служи друштву. Кад се то споји са опсесијом да све буде поређано у савршеном реду - све постаје могуће.

 Људи једноставно не знају како да уреде или организују било шта, од својих ормарића до свог живота. Они не знају шта желе а није било на њој да им помаже да то схвате. Њена сврха је била да уреди свој живот по свом нахођењу, а за остале кога је брига. Да ли је имала савест? Наравно да јесте, али већином, та савест је била умртвљена. 

Њена друга посебна способност била је добро памћење у коме је, као добар службеник, архивирала све неправде икада јој учињене. Умела је хладно да извуче информације и чињенице само да покаже другоме колике су незналице, колико су мали и безначајни. А поготову да им да до знања како су ниско интелигенти јер нису могли да се сете ни шта су јуче јели. Било јој је тако лако да се поиграва са људским слабостима.

Бити вампир је дуготрајан посао и у одређеној мери је забаван. А онда ствари постају досадне. С обзиром на њену невероватно просечну интелигенцију и ум који се бави чињеницама, није могла да трпи сваку будалу предуго. За њу, свет је био пун будала. Неке будале су јој се и допадале па их је вредело и претрпети. Неке будале су биле одбојне. На крају крајева, имала је она нека осећања, али не баш широк распон.

 Волела је да иде на клавирске рецитале. Ту је упознала љубав свог живота. Седели су једно поред другог. Смешно и иритантно било је његово хркање усред неког Баховог концерта. Како непристојно, помислила је. Имала је жељу да га муне у ребро или да га шутне у седиште, али то би било још безобразније, што јој не би био проблем да су околности биле другачије. Није је било брига шта други мисле, али је водила рачуна да не привлачи превише пажње на себе, јер то понекад није паметно. Њена посебна спосбност била је да своје врлине открива другима тако што је негирала да их уопште има. То је била њена чудна особеност. Али то и јесте особина прикривених вампира. Иако просечне интелигенције није била глупа да скреће пажњу на себе тако очигледно, неотесано, иако је била способна за неотесаност. Тај таленат је био додатак уз онај крвопијачки.

 Само је погледала у човека поред себе који је хркао све у шеснаест. Почела је да замишља себе поред њега у кревету као да су стари брачни пар и како је његово хркање буди. Романтична визија се распршила чим је готово неприметно дотакла његову руку. Пробудио се и поспано погледао ка њој. Погледи су им се срели и уследио је громовит удар нечег чудно познатог. То није била љубав на први поглед. Руком му је указала да на углу усана има пљувачку и пружила му марамицу. Гадило јој се, наравно, али није дозволила да се то види. Био је то случајан поглед који ни једног тренутка није обећавао ништа више од додавања обичне марамице.

Погрешила је. Убрзо су почели да излазе. Прво у дуге шетње, а затим је уследило седење у кафићима. Испоставило се да обоје воле кафу. Никада нису причали о свом послу нити се жалили на надобудне шефове, нити радознале родитеље који су непрестано постављали исто питање „када ћеш се оженити/удати и скрасити“. Све је било као у сну. Нису волели исту врсту музике, нити су читали исту врсту књига, али то није била препрека као што би била за многе незреле, одрасле људе. Једноставно су уживали у души оног другог. 

Као да је могла да види његову душу испод његове коже, а он није могао да се сети боје њених очију. У сваком случају, постојало је нешто што их је дуго држало заједно, као неки невидљиви провидни лепак. Можда је то била само пука чудноватост живота. Није знала како да то објасни себи, а није било ни важно. Што је мање анализирала, то боље. Није јој чак сметала ни његова аљкавост, што је чудно с обзиром на њену способност за детаље и савршени осећаја за распоређивање ствари. Није пушила, али јој није сметало што је остављао опушке свуда. Ни оно најодвратније, као гашење цигарета на тањире после вечере није јој сметало – чудно. 

Једног дана је отишла код свог терапеута. Забринула се да нешто није у реду са њом. Почела је да увиђа да је слобода полако напушта и била је згрожена тиме. Његове цигарете су биле само показатељ да ствари не иду у добром правцу. Није желела да се мења ни због кога. А ипак је била ту где јесте или јој се бар чинило да постаје другачија. Терапеут је уверио да није другачија ни мало и да треба да остане онаква каква је одувек била. Мото терапеута је био „никад се не мењај ни због кога“, „само буди оно ко јеси и све ће се вратити у нормалу“.

 Али ништа се није променило; прљаве, смрдљиве цигарете једноставно нису сметале али нису ни нестале. Чак и прљаво суђе, а посебно ножеви. Посебно је мрзила прљаве ножеве. Једном се обрушила на колегу који је оставио прљави неочишћени, неопрани, нож на радном столу и њиме почео да љушти јабуку. Одвратно! Љуштити јабуку прљавим ножем. То ју је натерало да пукне и скрене неповољну пажњу појединих колега на себе. Није је било брига.

 Њени пријатељи, који су се с њом дружили или зато што су били усамљени и нису могли да нађу бољу другарицу, или су је користили за своје различите потребе, чак и они су приметили промену. Имала је и неколико пријатеља са посла и неке такозване пријатеље које је упознала преко интернета. Укупно је имала 2000 пратилаца на Фејсбуку. Много је нервирао броја пријатеља на тој друштвеној мрежи, који су у суштини били потпуно бескорисни у реалном времену, али јој је тај број био преко потребан како би јој дао лажни осећај важности.

Неки од тих наивних пријатеља били су спремни да јој помогну око проблема са новцем или кад није имала времена да сама заврши неки посао. У сваком случају, чак су и интернет „пријатељи“ приметили промену. Неки су били изнервирани, неки су је ценили, а неки су били збуњени. Нико није могао да је схвати. Некима је била најбоља и најпоштенија особа коју су упознали у животу; за друге је била размажена, готово аутистично лажљива сељанка. Како год то назвали, увек су се враћали да им она испије још оно мало крви. Неки људи су невероватни мазохисти.

 „Опушци, опушци, опушци“, одзвањале су у њеној глави те речи и није успевала да склопи ока ноћу. Губила је сан због губитка идентитета. Њене способности крвопијења нису се умањиле, напротив. Тај момак јој се допао не само зато што је био добар у кревету, већ и зато што је све чинио да се она осећа посебном. Чинило се да ужива да му неко свакодневно пије крв. Сигурно да га је нервирала, често је имао нападе беса и тада би разбијао ствари по кући, а посебно о зидове. Међутим, није јој сметало. Био је ту, увек спреман као стални извор за утољавање жеђи.

 Једног дана се пробудила и одлучила да га остави. Просто, доста је било његових глупости. Дојадило јој је да живи у незнању, у мраку незнања ко је она заправо и какав је то био флуид који их је повезивао. Зашто би остала? Море је препуно риба. У ствари, био је то рибњак, али откачити типа није било баш најпаметније с обзиром да она баш и није била у цвету младости, а момци више воле млађе девојке. То је чињеница.

Последња кап која је прелила чашу њене одлуке да га остави била је његова омиљена песма „Учинио бих све за љубав“. Мислим, коме се свиђа та идиотска песма са идиотским текстом? Превршило је меру. Умало није купила отров за пацове због те песме. Размишљала је да га закопа у дворишту. Спречила су је помешана осећања. Научила је нешто о себи - да је могуће и њој имати помешана осећања. То је био изузетан напредак. Коначно синула јој је најбоља могућа замисао. Решила је да му пије крв толико често како би му се смучило, и што би га коначно натерало да оде од ње.

 Међутим, заборавила је на чињеницу да чак и најбољи планови пропадају. Та навала испијања крви изгледа да му уопште није сметала и као да је имао неисцрпне количине крви у свом телу. Вероватно зато што је био много млађи од ње. Иако млађи, неизмерно јој је био досадан. Требала јој је нова крв. Чак су јој и колеге досадиле, али због финансијске кризе није могла тако лако да промени посао. 

Једино што је преостало био је отров за пацове. Зашто баш отров за пацове? Једноставно зато што су имали проблем са пацовима у кући. Зато је купила баш тај отров и ставила га у кутију са житарицама. Волела је мачке, али он је имао тешку алергију на мачју длаку, па је отров за пацове био најбоље решење.

 Касније је дала изјаву полицији да је отров убацила у кутију са житарицама и помешала са садржајем јер је мислила да ће пацови намирисати храну, појести и на крају бити елиминисани. Уместо тога, њен вереник се елиминисао. Лила је сузе у покушају да убеди судију у своју невиност. Порота се сажалила на њу за један глас, па је пуштена на слободу. Научила је животну лекцију на тежи начин - да никада не верује мушкарцима, а посебно не онима који имају таленат да је натерају да се промени.

https://nasauranic.blogspot.com/2021/11/cigarette-butts-of-contention.html