КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

ПУТУЈЕМ ЗАТО ШТО МОРАМ, ВРАЋАМ СЕ ЗАТО ШТО ТЕ ВОЛИМ Овај филм! Гледајте га!  Режија: Марсело Гомез и Карим Аинуз Путопис геолога који одлази у забачени део Бразила да врши истраживање земљишта због изградње канала. Ту се сусреће са разним људима, на пример, Нино и Перпетуа, који су у браку 50 година и никада се нису раздвајали. После кажу да не постоји права љубав... Википедија

Интересантан филм и прича, неразумљива на тренутке, али моћна све у свему. Очигледно, Тарковски је човек који је мислио симболима. Помало ме подсећа на Елиотову Пустињу (Wasteland), односно како би Пустиња могла визуелно да изгледа. У центру је Леонардова слика Поклоњење три мудраца. Очигледна симболика. Људи немају коме да се поклоне изузев себи, својој глупости, материјалним добрима, хистерији, страху и хаосу. Нису у стању да препознају праве вредности, праву уметност,итд.  Седе у хладним просторијама које симболизују отуђење човека од себе самог и од другог. Једно од питања које Тарковски поставља -  да ли љубав и уметност могу да спасу човека. Ако не могу, онда једино преостаје самоубиство или лудило. Још једно питање, како пустињу преточити у мизансцен? Дугачки кадрови, јапански минимализам, бљутаве боје, црно-бела техника и понеки техниколор. Претпостављам да је симболика филма човекова отуђеност од самог себе, од других, од Бога. Не знам. Моћна је сцена молитве и покушаја главно

 Постоје људи који сматрају да је Земља равна а не сферична. Интересантни људи. Они знају боље од Хабла, виде боље, боље рећи. Нису приметили да се све врти, креће у круг, и да су остала небеска тела сферичног облика, то јест, округле као фудбалска лопта. Размишљам, требало би тим људима поставити питање , откуд онда гравитација. То је можда за њих претешко питање. Можда је лакше поставити питање, шта држи земљу да не "падне". Одговор је прост. Четири жабе окренуте на све четири стране света, на својим леђима држе плочу која се зове земља. Тако им треба рећи. Вероватно ће поверовати у то пре него у гравитацију. Неки људи су чудна бића, покажеш им слику свемира и они тврде да је то, на пример, завера, да то нису слике из свемира већ да то неко седи и  измишља, монтира, фотошоп. Дефинитивно земљу држе жабе, ако не верујете, крените пут Аустралије и прошетајте се површином Пацифика. На крају Пацифика, тамо где океан цури, на том месту треба погледати доле, и видећете огромну гла

Шта је човек,тек једно ништа, Круни се као кукуруз, Као прах из тучка што га походи пчела у јутрење. Шта је човек па га се сећаш? Пчела је боља јер доноси мед, а човек шта ствара? Муку, уздисај, патњу и јед. Ужасан јад, Кад би човек створио љубав, Дао би му све и васиона би му стала у длан.

      Илустрација Јакуб Розалски   Разговор између мог оца и мене Moi:"Штета што су у оно португалско вино (розе) ставили CO2" Мој отац:" Ко ставља CO2 у вино?" Moi:" Изгледа неки мали људи са шиљатим црвеним шеширима..." Ето, какве ми интелектуалне разговоре водимо после ручка. А ви? **** Појашњење: код нас у породици свако има свој смисао за хумор. Мајка нема, изгубила га у преводу, разумем је. Поента бр 2: питање је ћалетов смисао за хумор, а одговор је мој смисао за хумор.

 Размишљање Не знам зашто људи не воле ове смрдибубе ( Pentatoma rufipes). Код њих има нешто интересантно. Када лете, тај звук је умирујући, штета што не траје, баш кратко лете. Нису неке летачке бубе. Исто као бубамаре. Иначе, не смрде, осим ако их згњечиш. Не знам што би то радили. Само их ставиш на новину и избациш напоље. Оне воле да се возе на новинама. Знам, из искуства. 

  Zajecarsko A onda smo otvorili po limenku Zajecarskog i ispili slatko svako svoju. Dunav tece, sunce pece, a mi u hladu ogromnog drveta. Galebovi, talasi, golubovi. Zajecarsko je takvo da se ne pred kim ne postidis. Slobodno da ga ponudis putniku nenamerniku. Bas me briga sta se desava, bitno da smo zajedno. Jesi li nekad slusao Bitlse. Kladim se da nisi vise mi deluje kao tip koji slusa Rolingstonse, jel gresim? Slusao sam ga dok govori tako, bilo mi je svejedno sta govori. Samo da budem sa nekim, da ne budem sam. Volim kada uzme svoju gitaru pa onako spontano zatalasa prstima. Moze i Hendriksa, nemam nista protiv. Najvise volim kad neko svira nesto poznato, ali unese nesto novo u to, neku novu frazu, neki novi triler. Prosto te podidju zmarci. Dunav ili Ebar sve jedno. Bilo koja reka, sami odaberite, moze Sena ili Hadson. Jankcekjang. Sasvim svejedno. Trebalo je da budemo svi nekako slicni iako smo razliciti. Medjutim neki ljudi hoce da se razlikuju, posto po to, a neki bi da budu

 Када се ова песма појавила, ништа нисам разумела текст. Сад разумем. Песма је испала пророчка за мој живот. Она говори о немогућности успостављања контакта између две личности од којих је једна затворена, а друга отворена да макар буде ту за њега. Зато се отворенија личност коначно затвара и одлази. Као у природи. Чим крене сумрак, цвет затвара латице. Такође, може се протумачити и као немогућност остваривања комуникације са самим собом, то јест кад не желиш да се суочиш са собом и потајно мислиш како си савршен и не желиш да се мењаш, да изађеш из свог Ега. У том случају изостаје индивидуација, обожење, а самим тим човек закржљава. Исто као што свака веза, у којој један само даје а други себично узима, НЕСТАЈЕ, јер, та друга особа је ипак Његово височанство (био то отац, мајка, сестра, брат, рођак, "љубав твог живота", учитељ, пријатељица која, на пример, мисли да си јој преотела дечка, а то није истина, плус није ти дала пет минута времена да јој објасниш, итд). Зато се де

 Десанка је знала нешто што ја не знам. Верујем да, то нешто, многи знају, али ми нису јасни, зашто нису своју децу, пријатеље, итд. научили том знању.🤷 Или је то "знање" фатаморгана. ------------------------------------------------ Предосећање  Познала сам те кад снег се топи,  топи, и дува ветар млак. Близина пролећа душу ми опи,  опи, па жудно удисах зрак.  С нежношћу гледах стопа ти траг, траг пo снегу белом;  и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом.  Познала сам те у звонак дан,  дан пијан, свеж и мек. Чињаше ми се већ давно знан,  знан кад ес познадох тек.  С нежношћу гледах стопа ти траг, траг на cнегy белом;  и знадох да ћеш бити ми драг,  драг у животу целом. Познала сам те кад копни лед,  лед, док се буди пролетњи дах;  кад дан је час румен, час сетан, час блед,  кад сретно се и тужно у исти мах.  С нежношћу гледах стопа ти траг,  траг пo снегу белом;  и знадох да ћеш бити ми драг,  драг у животу целом. Десанка Максимовић

 Uporno tražiš nju u drugima, Pogled ti luta svuda, Po licima, kosi, očima. Ali nje nema jer je nikada nije ni bilo. Samo plod mašte utisnut na stranicama srca. Teško se briše i još teže zaboravlja. I ostaje tako. Sve liče na nju ali ni jedna nije nije ona. Jer je ona posebno biće, samo za tebe satkano. Od snova i paperja. Položeno na oltar mašte i uobrazilje, i nanovo traži svoj danak.

  Кад је Бог правио сунце,  Ставио је једно на њен џемпер у виду поморанџе.  Али нико не гледа у поморанџу, већ у њено лице. Јокохиненова сестра. Чека да је брат обуче у свилу и прода на вашару. Али Јокохиненова сестра не чека. Лежерно одлази, док камера хвата њен сигуран ход.

 "Нешто не ваља са светом данас.." Имамо два избора, " или да кажемо не, или да пустимо да иде како иде"?  Нисам паметна. Овца си како год да изабереш. Јер мислим да је сад касно. Песма из 1991. или 1993. не сећам се. Дакле и тада је било јасно. Ко има очи да види и уши да чује. https://m.youtube.com/watch?feature=share&v=7nqcL0mjMjw

Let it be  Prvi put kada sam čuo Takashija kako peva i sebe prati uz gitaru, bilo je kroz pesmu Let it be. U trenutku sam pomislio da je Paul McCartney zakoračio na podijum Marine, toliko je lepo pevao. Imao je lep, mekan glas i lepu dikciju. Ovu pesmu i još neke od Beatles-a pevao je sa takvim osećajem, ljubavlju i tako opušteno, sa ponekom notom koja bi iskocila ili zaškripala u glasu nepravilno, ali sa dušom. I ja, kao Takaši, volim stvari koje imaju dušu i ne marim ako neko otpeva i po koju pogrešnu notu. Odlučio sam da u životu ne traćim vreme na perfekcionizam i šuplje ispraznosti koje život nudi u izobilju. Bukowski je jednom rekao nesto slično, pokušaću da pronadjem tu njegovu misao. Bukowski je bio mudar čovek. Stekao je mudrost kroz muku i patnju, i one ga nisu slomile. Nije dozvolio. Našao je utočište u alkoholu, isto kao i mi, ali je opstao. Nije dozvolio da ga očajanje savlada.  Znam engleski jezik dobro. Naravno, uvek ima još po nešto da se nauči. Sve u svemu, z

Интересантно је како у време Ковида покушавамо да одржимо бар неки привид нормалности и да одржимо позитиван став, то јест оптимизам. Међутим, да ли је оптимизам реалан. Смем ли уопште да поставим овакво питање или ћу бити спаљена на ломачи оптимиста. Ово што следи није нека свеобухватна мисао, нити нова, нити желим да укажем на решење, нити очекујем слагање, а приори. Ово је само размишљање неког ко, нити је песимиста, нити оптимиста.  По мом мишљењу, како год да се сагледа ситуација и живот под претњом Ковида, позитивно, негативно или реално, оптимизам некако испарава као роса на 41 степени целзијуса. Постоје разни гласови  - треба да размишљано позитивно, треба у свему да видимо добро, итд. Мислим да је то нереално јер читава западна хемисфера живи у депресији, што значи у негативним мислима, мислима туге и мислима "никада ништа неће бити добро", да то сажмем.  Када се обитава у таквој мисаоној атмосфери, не може се очекивати оптимизам. Тај песимизам је ушао у св

Baš pričamo taxista i Moi kako sad teško se udati i oženiti. Čitaj:smuvati nekog uz ovaj bal pod maskama. Kaže on: "Nadji nekog čobana." Odgovorim:"Misliš pravog pravcatog?" Kaže on:" Da. Kažu ljudi izemti muško ako ne miriše na životinju" (misli, na ovcu) Moj odgovor:" Kakve ima veze (what's the difference). Ima tipova što šetaju kučiće. I ti tipovi mirišu na životinju. Plus, ti kučići , to su oni mali, beli , kovrdžavi, liče na ovce." Znači, ispunjavaju uslove. Ostade čovek da se smeje. Umro od smeha. Datum sahrane će biti naknadno objavljen.

Када је Маркес писао своју књигу Љубав у доба колере, види се да је историјски поткрепио своју причу. Људи су са муком, емпиријским путем, у недостатку микроскопа успели да доакају колери. Сада када није међу нама, питам се како би потковао своју причу о Ковиду? Међутим, сада у 22. веку (сарказам) поред ласера, електронског микроскопа, Хабла, сателитке антене у сваком дому и других дивота, Маркес би био у чуду каква је то болест, вирус, куга, која се не спречава ни прањем руку. Можда сада Маркес из своје безвремене димензије пише роман под називом Мука у доба Ковида. Мучимо се како да разумемо једни друге. Љубав је ишчезла одавно, замењена јефтиним порном, забавом, дрогом. Романтизам је давно увенуо, и живи у машти појединих који не умеју да романтизам остваре на делу. Некад сам мислила да су Оркански висови и љубав између Хитклифа и Катарине фатаморгана, измишљотина романтичне душе Емили Бронте. А онда ми се догодила та фатаморгана. Какав ужас. Каже ми једна познаница

Овај свет лежи у лажи. Свуда је лаж почев од реклама, науке до међуљудских односа. Преваранти смо. Али Бога нико није преварио. Ако си лажан и неискрен, себи си лаж. Себе лажеш и вараш а не народ, мајку, оца, жену, мужа, пријатеља. Изневерио си себе. Рекао си доћићу, а ниси. Рекао си посетићу те, а ниси. Рекао си чујемо се и изговорио празну реч. За сваку празну реч ћемо дати одговор. Не у квизу слагалица већ пред Богом. Дакле, немој бити лаж, већ буди истина.

Мајлс Де јвис, први део Како били мислим  да је то време било такво не захваљујући њему, већ захваљујући атмосфери која је владала. Да, атмосфери. Људи су били креативнији тада него данас. Са распадом државе нестала је креативност и оригиналност. Не мислим на "оригиналност" препева на српско-хрватски светских хитова. Него мислим на аутентичну оригиналност уметника било које бранше, а поготову писаца, сликара и режисера. Какве везе креативност има са краљем или политичарем? Можда ако су ти људи уметници сами по себи, мецене, или барем уметничке душе. Тито ми најмање делује као уметничка душа, а више као бизнисмен, (некада се то називало магнат а данас тајкун), некакав Оназис, коме су једино жене на памети, добра клопа и шампањац. Ограђујем се и не знам да ли је Оназис имао те карактеристике. Наравно, Тито је имао и ружније склоности од облапорности, али о томе другом приликом. Наравно, са овим се не би сложили историчари или Титови обожаватељи. Међутим, мене је то баш б

Многи људи живе под стакленим звоном, свесно или несвесно, а мисле да живе у пуноћи. Дакле, неки свесно желе да живе под стакленим звоном, да их нико не узнемирава и да избегну било какве лоше вести, а неки од нас и да изађу испод тог звона, не би издржали муку која налеће услед психо-духовне слабости. Мука нема ту силу, него ми немамо снагу да је издржимо. Зато нас Бог држи под звоном. Владика Николај је говорио, не цитирам, да је то живот у плићаку. Често се давимо у плићаку или чаши воде, што би рекли Италијани. Или правимо од комарца вука. Кукамо како нам је тешко у том нашем малом блату. По мом мишљењу то је живот у прелести, у самообмани. Чим се изађе испод звона и зађе мало даље у дубину, сусрећемо разне аждаје, монструме, крвопије, вампире, разне духове. Радо бисмо да се вратимо под звоно и мислим да је то разумљиво. Међутим, под звоном јесте можда досадњикаво, али ту је ипак, иако лажан, какав такав мир. Људи који желе да напредују, мораће да се осмеле да изађу напоље.

Jednom kad smo Silvija i ja bile na Mokroj Gori, kad je Kusta snimao Život je čudo, a ja se palila da ću da upišem akademiju, filmsku režiju, pa smo malo bili na snimanju da vidimo kako to izgleda, naravno ništa nije bilo planirano, odnosno bilo je slučajno. U celoj gužvi od raznih glumaca, glumica, organizatora, i 10,000 statista iz Užica i šire, oduševila nas je Baba koja uopšte nije bila u toj dimenziji. Drugim rečima ona nije imala pojma da se snima film. Baba je  čuvala ovce, to je bilo njeno glamurozno zanimanje. Na svako naše... "ali ovo ,ali ono" njen radostan odgovor je bio:  NEKA BUDE,ili u prevodu LET IT BE.  Ne znam da li je Bakica živa danas , ne znam joj ime, ali njen savet nikad necu zaboraviti. Dakle, šta god da se dešava NEKA BUDE, LET IT BE, a to  pišem i za vas koji/ako čitate ove moje gluposti. Uzgred, Let it Be mi je najomiljeniji album Bitlsa (The Beatles). U svakom slučaju, više ih volim od Stonsa (The Rolling Stones). A između Blur

 Ово што следи вероватно неће звучати довољно занимљиво, забавно или добро написано.  Надам се да ће зазвучати макар мало Кафкијански.  Али не бих се кладила у то.  У сваком случају, пишем у  покушају да схватим и изразим шта се ово око мене дешава, али тешко проналазим одговарајуће речи.  Речи ...  беже ми, или се само тако мој дементни мозак поиграва са мном.  Исти је осећај као када покушавам да држим коцке леда у рукама, суве и хладне коцке као Антарктик а лед ми се лепи за кожу.  Чим коцке леда  почињу полако своје отапање и капање више не могу да издржим, било зато што постају склиске или због продора хладноће.  Не знам шта хоћу да кажем.  Ствар је у томе што су протекле две недеље биле права ноћна мора.  Прво, мислим да се осећам чудно због временских непогода.  Прошла седмица је била монсунска, створивши ми осећај да сам једна стара корњача. На пример корњача са Галапагоса, спора, стара, дементна.  Немам појма како се осећају галапагоске корњаче, очито, а камоли да ли

На негде овој планети су избори. Каква спрдња. Каже тамо на изборном пергаменту : метла. Који идиотизам. Никад мање државе, никад већег расцепканог бирачког не тела, него леша. Господе, упокој шатро раба твојего Србију.... Лет Изнад Кукавичјег Гнезда. Ко није гледао одмах да погледа, а ко није давно, нека обнови. "Лаза Лазаревић" илити последње уточиште нормалних.

Нисам неки љубитељ џеза и не знам готовo ништа о џезу. Али понекад ухватим себе како слушам понешто од џеза из прошлог века, типа из шездесетих и седамдесетих. На пример, највише волим да слушам Џона Колтрејна, и између осталих, Мајлса Дејвиса. Ово што пишем је у ствари сећање на детињство или на неке кадрове из детињства. Док слушам Блу мудс (Blue Moods) враћам се у другу раван постојања. Благи, поспани звуци ритам секције и исто тако благи и поспани звуци ксилофона и трубе враћају ме у осамдесете године, када је претпостављам помама за џезом од кад стагнирала али још увек су пуштали на ТВ џез концерте. То значи да је моје слушање џеза тада било везано искључиво за слушање и гледање џез музичара на Радио телевизији Београд, вероватно други програм. А тада их је било само два. Каква дивота, поготову што не мораш да прескачеш по каналима у потрази да одгледаш нешто смислено. "Златно доба" пост-титовског режима који није био ни комунизам, ни социјализам, а био је у ствари