КЊИГЕ ЈАКОВЉЕВЕ

 ЧИТАМ ЈОШ УВЕК. ИНТЕРЕСАНТНА КЊИГА О СВЕМУ И НИЧЕМУ. АНТРОПОЛОШКИ ПРЕГЛЕД ЈЕДНОГ ДОБА У ПОЉСКОЈ СА АКЦЕНТОМ НА НЕКЕ КАТОЛИКЕ И ЈЕВРЕЈЕ.

Писац је Олга Токарчук, из Пољске која је добила Нобелову награду 2018. годинеза књижевност. Руско-украјинско презиме у особи која пише пољским језиком. Интересантно. А можда и не.

Књига нема радњу. Стил који је просут по страницама, типично је женски, али писано не из срца, већ из главе. Незаинтересовано или можда то није добар израз. Један од ликова се зове Јента (Definitions of yenta. (Yiddish) a vulgar shrew; a shallow coarse termagant. type of: shrew, termagant. a scolding nagging bad-tempered woman. (Yiddish) a woman who talks too much; a gossip unable to keep a secret; a woman who spreads rumors and scandal. 

Само што сам помислила да је ово типично за логорејичну интелектуалку која ређа своје антрополошке именице и придеве, кад налетех на тај лик који се зове Јента и изгуглах значење. Преведено са Јидиша на мој језик значи логорејичну жену. Управо ми се тако и чини ово дело.

Има овде и историје, тамо неке 1600. године. Има ту разних цркава, католичке, православне, све од Солуна илити Отоманског царства до Јевреја који се гурају да и они нешто зараде имитирајући живот у свету које је исувише опасан по њих.

Тако. Ето има доста страница. Подсећа на неког женског Умберта Ека. Можда претерујем. Можда није фер што користим те речи као што је логореја. Мало звучи са презрењем. Међутим није. Њено писање мало јесте претенциозно. Као неки Хандке који воли да се игра речима а сама радња није битна.

Кад мало боље размислим, обоје писаца су производ ових последњих векова у којима је бука и забава у моди. Бука и бес. Није онда ни чудо што у самим тим њиховим писанијима можда у ствари нема никакве садржине, нема никаквог смисла и значења. Нема ни емоције, па ни беса. Зар ми није већ досадило да испитујем зашто?

Можда се кључ налази у другом делу књиге који се назива Књига о песку, поглавље пето, о томе како је бог био толико уморан од досаде да је створио свет. Можда му је било досадно па је хтео друштво. Тако Јевреји замишљају бога, на пример. То је онај хапсбурговац назвао пројекцијом, а сам се није подвргавао, кажу, психоанализи, али је зато друге сецирао. 

Олга, наравно, убацује Кабалу, без које лажни мистицизам не може да опстане и говори о томе како је све разбацано и нема смисла. Онај ко састави божије дело или књигу он постаје господар свега, па и смрти. Бајке. Кабала је бунцање лудака. 

Ко је Јаков Франк илити Шабетај Цви? Неки лудак тог доба који је себе сматрао Месијом и правио лудило по синагогама. Постао муслиман што би рекли андеркавер, како би се инфлитрирао у Измир. Неки Јевреји на јутуб кажу да је рођен у пољској а не у Измиру како пише у Википедији. 

https://en.wikipedia.org/wiki/Sabbatai_Zevi 

По данашњим стандардима, вероватно би му дали дијагнозу шизофреније и страпали га зна се где. Али изгледа да је тај тип имао дебеле везе, јер одакле му паре да се шета по тадашњем свету? Вероватно је служио као неки обавештајац који глуми месију и просипа шарм свуда редом по Европи. Није јасно који је ту био циљ? Да упозна културе тих народа и утре пут данашњим Едомитима? Звучи ми супер и неискоришћено у овом роману. Штета.

Мој истанчани њух за лаж, као што неки имају њух за вино или дар за језике, довео ме до закључка да иза свега стоје Едомити. И натрчах на ову слику, на којој је покривено једно око. Шта даље рећи? Неки воле треће око, а неки то једно али вредно, што нас гледа са доларске новчанице. То свевидеће око палог немилосрдног анђела који је по нама просипао бомбоне.

 Олга са једним оком. Врло прогресивно.

У ствари, они су јој и штампали тај роман, вероватно па после и дали Нобелову награду. Стара је то и добро извежбана екипа. Ништа не раде случајно и замлаћују народ како стигну. У сваком случају, настављам до даљњег да читам књигу.

Све у свему, за разлику од многих књига које сам покушала да читам и оставила, као што је Г. Мусо, ово могу да истерам даље. Боље је од Мусоа који пише сценарије у облику књиге. Све је то лепо, али ефемерно. 

Ево шта о томе каже Гардијан 

https://www.theguardian.com/books/2021/nov/21/the-books-of-jacob-by-olga-tokarczuk-review-a-magical-mystic-tour

Ево шта каже уопште неисполитизирани В. Пост https://www.washingtonpost.com/books/2022/02/01/olga-tokarczuk-books-of-jacob-review/

Њујорк Тајмз овако почиње, што је забавније од почетка саме књиге, али наводи на погрешан закључак исто као што то чине и тизери. https://www.nytimes.com/2022/02/02/books/review/the-books-of-jacob-olga-tokarczuk.html 

На крају овог чланка стоји реченица Tokarczuk celebrates those who build, humbly, discreetly, outside the spotlight of history. They uphold the world. Звучи романтично, али уопште није тако.

Превод на енглески https://inconsistentmeandrings.blogspot.com/2024/04/the-books-of-jacob.html