Ко ме пита…

 Моје трапаво размишљање на:

“Умилење је непрестано мучење савести, које унутрашњим исповедањем расхлаћује ватру срца. Исповест је самозаборав природе, као што неко заборави да једе хлеб свој (уп. Пс.101, 5). Покајање је лако одрицање од сваког телесног задовољства.” Св.Јован Лествич.

Следи овако:

Значи исповест је и унутрашња, а не само спољашња. То значи да Богу исповедам шта сам погрешила, одмах, не чекајући спољашње време за формалну исповест речима.

Ова унутрашња исповест, вероватно значи духовну исповест када се све сажме у једну тачку.

Умирење као делање благодати и њено дејство покреће човека да стално контролише савест то јест она бива будна стално. То је немогуће човеку.

Сходно свему горе реченом, од тога проистиче покајање или то и јесте покајање које се одвија у души тајно али захтев а напор воље. 

Самозаборав природе можда значи да човек заборавља своје ограничење и Господ му помаже у том напору да се савест прати; односно помисли. Он тада буквално се и не сети хране јер му је једина храна благодат покајања у том тренутку. Код светих је то трајало дуго па нису имали потребе пуно да једу. Међутим, када благодат оде односно смањи се, па изгледа као да смо риба на сувом, онда мора да се уведе напор то јест борба за поновно задобијање благодати покајања.

Значи, унутрашње исповедање стишава страсти илити гнев срца. Вероватно може бити и праћено сузама. Зато је то покајање и оно човеку даје моћ и силу да се лако одриче од задовољстава илити гледања филмова, серија, читања свега и свачега, слушања, гледања у празнину од које се у ствари свет о састоји.