О НЕОСЕТЉИВОСТИ

 Читам код Светог Јована Лествичника о тој пошасти душе. То он зове смрћу пре смрти. Тако и јесте. То је стање слично унинију илити досади, а у ствари врховна прелест која извире из городсти и досаде. Тада човек мисли да све зна и прима веру и носи је кроз ум. Умује и филозофира. Бави се високом теологијом, а срце је хладно. Не само да се бави већ се и наслађује и диви себи и својој начитаности и умности. Благи сатански ужас.

Мислим да је ово превалетно у данашње време у данашњих верника који имитирају верност, веру и побожност а уствари су изнутра опсутошени, хладни и незаинтересовани за другог. Само се баве собом. Високки егоизам који се крије под плаштом душебрижништва. У срцу тих људи је само грамзивост, завист, ненавист и мржња према самом себи.

Мислим да сам довољно написала. Ту ни покајање ни исповест не помажу већ отржњење и одлука да ће се са тим ухватити у озбиљан коштац. Ови људе боље и да не посте храном већ да се смире и да дају себи такву једну епитимију. Али нема од тога ништа јер је страх од казне и од гажења правила, како сматрају веру - као скуп правила - дакле, типичан фарисејски односно дволичан однос - је јачи. 

"Ја се не стидим да признам своју немоћ у вези с тим, пошто сам и сам снажно обузет том страшћу." Ове његове речи су и моје. Како бих знала о овој теми ако ову болест нисам код себе преопознла? Жао ми је оних који то нису.