ПОЕЗИЈА ЧАСНОГ ПОСТА

 Часни Велики Пост који је посвећен сећању на страдања Господа Нашег Исуса Христа, Једног од Тројице. Овај пост је изгледа дат како бисмо своје страдање преточили у Христово и сјединили се кроз покајање са Њим у Васкршњој Литургији и причести.

Нема ништа лепше од овог радосно-тужног-ведрог поста. Чиста поезија а никако трагедија. Епско-лирски маратон. Прилично је што је тај пост дат у пролеће када се човек као пупољак орхидеје буди из окорелог, убуђалог себе илити старог човека како су Свети Оци називали ту унутрашњу појаву у човеку - его.

Кажу да је овај пост дат за очишћење душе кроз покајање и молитву. Кад кажемо покајање помало се сви запитамо шта је то у ствари. Ако смо искрени са собом. Мислим да не знамо до краја. Понекад се човек умори од свих тих речи, "покај се, грех, гордост, страсти, врлине, подвиг". Можда зато што смо огуглали. То се зове неосетљивост душе.

Нажалост неосетљивост се увукла и то морам да признам без устезања. Говорим о себи. Код Светог Јована Лествичника је неосетљивост или смрт пре смрти илити како бих то назвала, живот у смрти или смрт за живота - животарење - седамнаесто поглавље. Оно хируршки прецизно сецира и објашњава стање данашњих верника. 

То је оно стање кад наглас у свом егу мислиш да ниси достојан а потајно кријући од себе и других, али је и те како споља видљиво свима, да си достојан и то још како! То је оно "помени ме у својим молитвама" али из главе, без срца. То су молитве на језику, а у срцу гнев, мржња, завист, злурадост и свака поган. То је оно, нисам достојан да се причестим, али сам постио па сам достојан, у смислу испунио сам захтев "европске уније" и сад све четири у вис. Јуридички однос.

Није проблем уопште, али је проблем ако човек тога није свестан. Мислим да је у основи неосетљивости или безосећајности окорелост душе и срца, хладноћа, недостатак љубави, па се човек показује млаким и немилосрдним. Милост хоћу а не жртвоприношење.

Из тог недостатка љубави, односно хладног егоизма и рација излази немилосрдност на крају а уз изглед побожности. То је права трагедија. Најгоре је кад човек тога није свестан или кад јесте али све у свему се не бори против тога. Победу ту мислим да једино Господ извојева уместо нас. Ми ту у ствари ништа не можемо, а како је Свети Лествичник објаснио. Боже помози.

Зактучак: Не знамо шта је покајање, иако је речено да је то промена мисли, ума човековог ка Христу. Такође се каже да је то дато после крштења због пале природе и склоности ка сталном заборављању Бога и живљења као да он није са нама, зато што се мисаоно лако одвојимо и заблудимо. Тако испада да је покајање и повратак Богу, себи или обрнуто. Отрежњење од опијености светом. Покушај скидања прелести са себе и свог духовног вида. 

Можда је овај пост прилика да се сретнемо са покајањем иако нам делује апстрактно или као нешто тренутно иако расцепкано на делове у смислу појединачних одлазака на исповест. А исповест могу бити само речи иза којих не стоји решеност срца на праву промену, односно примену покајања у пракси, односно уздржавања од оног што нас помрачује.

Да би се то уздржање догодило потребно је стражење, а за које нисам сигурна да имамо спремност и вољу. Потребна је воља за уздржањем и воља за пажњом па и стражењем на крају. Воља. А њој претходи жеља. Па потом молитва у којој тражимо ту вољу, или жељу и акцију, делање, како би се уздржавање од нечега што помрачује остварило у пракси. А без љубави према Богу, ништа од свега. Шта вреди празна филозофија без праксе, а из љубави? Ништа. Срећно.