Поема о псеудо-пријатељима илити о Јуди

 

Хвала мојим псеудо-пријатељима нарцисима 

који ме још више гурнуше у загрљај Господњи. 

Само бих им пожелела да кад умрем никако не дођу на мој спровод 

јер ћу их посећивати у сновима.

Шалу на страну, ти људи су ипак духови и фатаморгана самих себе,

Заточеници своје празнине, своје унутрашње сиротиње,

Коју маскирају исправношћу и недостатком милосрђа.

Ко их не зна купио би их за злато, али није злато све што сија.

О ви фантоми који немате изграђен идентитет, нити образ Господњи

Камелеони који присвајате лица туђинаца којегазите само зато што имају радост коју ви немате.

Туђе перје, туђу енергију. Вампири. Пијавице. 

 Бог вам је на устима док забијате нож у стомак. 

Ко је пољупцем издао Богочовека? Онај ко је у себи погазио лик Госпоњи. 

Такви и даље шетају као зомбији без трунке гриже савести. 

Јудо, Јудо, незахвални слепче, користио си ме за своје потребе. 

Пустила сам те. Да видим докле ћеш.

Али више нећу. Мучи се и гризи се.

Ти си себе већ обесио, добио опроштај или не.