Криогенизација душе

Моје размишљање поводом овога доле:

Рекао сам јој да је требала да остане до краја литургије у том манастиру, те да на свом духовном путу не смије да застаје код сваке препреке на коју буде наилазила. Дао сам јој број свештеника са којим треба да разговара и да се код њега исповиједи. Такође сам јој напоменуо да и у односу са Богом и са родитељима, баш као и другим људима, треба да очисти своје срце и допусти да се у њега усели љубав! Само љубав може да спријечи сва овоземаљска сагоријевања! Са друге стране, ако и своје тијело буде предала да се сажеже, а љубави не буде имала, ништа јој неће користити (1.Кор. 13,3)…

https://mitropolija.com/2024/02/29/sagorijevanje/

Ако је ова следећа реченица речена из главе, из рација, из наученог - Такође сам јој напоменуо да и у односу са Богом и са родитељима, баш као и другим људима, треба да очисти своје срце и допусти да се у њега усели љубав! - биће од мале користи, односно скоро никакве.

Реч мора имати духа. Наравно Светог Духа. Иначе неће дотаћи никог. Разумемо ли то? Наши свештеници су понекад људи рација, интелекта и ума, а духа ређе. Није ово критика, него запажање. По мом мишљењу, то је мањкавост. Није православље математика. То је свима јасно. Понајмање је једначина која гласи:

x+y= z ,

при чему је x однос са Богом, y чишћење срца, а z је допустити да се љубав усели у срце. Лепо звучи ова мудрост светих отаца сажета у једну реченицу. Међутим, неком ко није ни почео, њему ће то мало да значи, бојим се. Свети Павле је рекао "био сам свима све". То би у овом случају било, користити се речником психологије оном који из поља психологије хоће да ускочи у поље огња. Нормално да је на прву препреку изашла напоље. А није ни чудо и сама се саплићем о те дугохаљинасте илити дужина хаљине није битна већ дужина језика. Али она тек треба да се спотакне о нечији језик.

Да размотримо ближе. Имамо жену која је потпуно искључена из живота а камо ли Живота. Опустошена. Ни кућни љубимац је не примећује. Какав показатељ стања. Њој је речено да је сагорела. То сагоревање је деомонско које човека оставља неосетљивим за било кога и било шта. Она не примећује пса, па стога ни пас не примећује њу, нити је слуша. Она је равнодушна, јер је хладна. Зато се није ни удала. Како ће кад то захтева топлину? А при том је све схватила као улогу коју треба да одигра. Холивудско прање мозга илити сентиментални приступ типа "Једном за цео живот" (ма какав живот, вечност, брале). Тако су за њу брак и деца исто што и биолошки сат који откуцава. А откуцава један други сат и већ је увелико доцкан.

То стање зовем демонским сагоревањем илити криогенизација душе. Човек остаје хладно исцеђен и претворен у прах. То је тај парадокс. Хладно сагоревање, а претходно споро крчкање на тихој банкарској ватри. Тада не може ни собна биљка да успе, већ вене, а ти се људи чуде како им ништа не успева. А ово стање није туђе ни људима који су у цркви и преко двадесет година.

То стање је лишено сваке топлине и поезије душе. На жалост. Зато му треба приступити другачије. Може и тако како је овај отац, јер баш то математичко можда ће њој и најбоље одговарати, јер вероватно ради у банци или на берзи. Само је боље да се светоотачко учење не саопштава тако. Треба ганути човека, а то се може само молитвом и разумевањем туђег положаја. Па можда јој и рећи искрено,"Сестро, ти се ниси прикључила на извор Живота, већ си посматрач. Укључи се, крени".

Нуђење исповести одмах, је по мом мишљењу погрешно, јер никоме ни од нас није јасно шта је исповест и покајање. Мало се треба подружити са том особом, Њој треба пријатељ, а не исповест. Речено је исповедајте се једни другима, зар не? То подразумева сретање с неким и дружење. Подразумева пажњу, слушање, стрпљење, време. Света тајна може и касније.

Будите људима и пријатељи, а не само ја у улози свештеника, ниси у мојој парохији и слично. Ви сте нама можда и једини пријатељ којег имамо, јер наши такозвани пријатељи неће да нас ни саслушају, већ ти одмах нагурају под грло, као нож, цитате светих отаца. Не заборавите то. 

Неће пријатељи да слушају јер имају малу љубав па неће да ни мало да понесу туђ крст, али хоће да филозофирају о васкрсењу Христовом и да се разбацују разним јустино-поповићким флоскулама које су научили напамет о томе како је човек пала природа, а Бог послао Сина да се распне за грех (шта то беше) и тако та догматика која је битнија од љубави према Богу и ближњем. А потребно је све, и Марта и Марија. 

Само неко трућање квазиправославно, празно, ташто. А зашто? Шта ће нам то? Будимо нормални. Користимо молитву, иначе џаба та једначина, јер се неће Бог уселити без молитве ни у кога, немојмо се варати. Неће се ни "честим причешћивањем", шта гот то значило, уселити. Па зашто је Григорије Палама дрвио о тој молитви? Да бисмо ми бројаницу носили око руке за украс? Да бисмо испуњавали или неиспуњавали разна молитвена правила? Научите нас молитви, побогу! Шта још није јасно?

Дакле, да завршим, чишћење срца не може без молитве, а ту се неподразумева, колико знам, молитвено правило и разне молитвене вратоломије испуњене самозадовољним егом, него "молите се непрестано". Тој молитви научите људе. Питајте их "како се молиш", па одатле терапију дати. И нисмо ми ти који чисте срце и отварају га да се у њега усели љубав, већ је Бог тај који путем те Исусове молитве то све чини а ми му "помажемо". Научите нас тој молитви, побогу! Шта још није јасно?