МАЈЛС ДЕЈВИС
Нисам неки љубитељ џеза и не знам готовo ништа о џезу. Али понекад ухватим себе како слушам понешто од џеза из прошлог века, типа из шездесетих и седамдесетих. На пример, највише волим да слушам Џона Колтрејна, и између осталих, Мајлса Дејвиса.
Ово што пишем је у ствари сећање на детињство или на неке кадрове из детињства. Док слушам Блу мудс (Blue Moods) враћам се у другу раван постојања. Благи, поспани звуци ритам секције и исто тако благи и поспани звуци ксилофона и трубе враћају ме у осамдесете године, када је претпостављам помама за џезом од кад стагнирала али још увек су пуштали на ТВ џез концерте.
То значи да је моје слушање џеза тада било везано искључиво за слушање и гледање џез музичара на Радио телевизији Београд, вероватно други програм. А тада их је било само два. Каква дивота, поготову што не мораш да прескачеш по каналима у потрази да одгледаш нешто смислено. "Златно доба" пост-титовског режима који није био ни комунизам, ни социјализам, а био је у ствари типичан апсолутистички тип владавине. Ваљда је то сада свима јасно. Само реликтима те идеје још увек није, ако су преживели до сада. То јест ако их још увек има.
Дакле, јесте, Тито је био мали краљ. А онда је морао да се опрости са животом. Тренутак његове сахране памтићу по личном шоку. Било ми је око 5 година. Била сам у шоку док сам гледала поворку без краја на ТВ и људе у тој истој поворци како неутешно плачу. Не сећам се да ли је наш ТВ, ЕИ-Ниш, био у боји. Могуће да моји родитељи још увек нису били набавили телевизор у боји.
У сваком случају, мали краљ је лежао у свом гробу у такозваној Кући цвећа, а људи, не само из СФРЈ већ и са других крајева света, као Индира Ганди, тадашња председница Индије, дошли су да присуствују сахрани. Да се вратим на стање шока. Шокирало ме је да одрасли људи плачу као мала деца. кључне речи, мала деца. То је био мој први сусрет са чињеницом да не значи ако си одрастао човек да си заштићен од туге и зла овог света.
Питала сам мајку: "Мама, зашто сви ови људи плачу, шта се догодило", да би ми она рекла на то, "Ћути". Смак света ако имаш неко логично питање у вези Тита. У стилу, шта питаш стрпаће нас у затвор јер ја немам појма чија је то сахрана и ко је уопште тај човек. Узгред, ко је он био, касније сам учила у школи, када је он бар три године мирисао цвеће одоздо.
Какав ирационалнан страх. У сваком случају, не осуђујем тај страх, јер човек некад не може да разлучи да ли је његов страх реалан или ирационалан када живи у параноичном али и не тако параноичном режиму. Сада ми се чини да су ти "псеудо-комунисти" више ишли на аутоцензуру и ауто-регулисање понашања. Вероватно ми се само чини.
Дакле, закључак је да у време када сам имала преко 5 година, на пример 1983 године, још увек су на ТВ пуштали џез концерте. Тако се сећам једног концерта Мајлса Дејвиса и не знам зашто мало ми је његов поглед ледио крв у жилама, другим речима плашила сам га се. Мислим да сад знам одговор. Вероватно је то његово свирање при чему су му се образи пунили ваздухом деловало бизарно и застрашујуће. Немам друго објашњење.
Многи људи данас, по мом мишљењу греше што везују тадашњу поп-културу, и културу уопште за Титово време. Не знам колико је он био љубитељ џеза, а искрено речено, није баш изгледао, нити звучао као високо образован човек. Зато мислим да је погрешно везивати културу и културни миље тог доба за таквог човека, без обзира што га је био глас да свира клавир. Чисто сумњам да је знао да свира са листа. Али узмимо да је био образован и да је свирао клавир, а можда је свирао и џез. Тешко да је читао с листа, али узмимо и то као могућност.
Онда улазимо у научну фантастику ретро типа попут Прича из петље, Симона Столенберга. Видимо Тита како седи за клавиром у неком бару, са томпусом у зубима, како ноншалантно пребира прстима по клавиру, без нота, док у позадини, у сред дуванског дима неки црнац свира соло деоницу на саксофону. Тито се буди следећег дана и схвата да је све био ружан сан.
Ово што пишем је у ствари сећање на детињство или на неке кадрове из детињства. Док слушам Блу мудс (Blue Moods) враћам се у другу раван постојања. Благи, поспани звуци ритам секције и исто тако благи и поспани звуци ксилофона и трубе враћају ме у осамдесете године, када је претпостављам помама за џезом од кад стагнирала али још увек су пуштали на ТВ џез концерте.
То значи да је моје слушање џеза тада било везано искључиво за слушање и гледање џез музичара на Радио телевизији Београд, вероватно други програм. А тада их је било само два. Каква дивота, поготову што не мораш да прескачеш по каналима у потрази да одгледаш нешто смислено. "Златно доба" пост-титовског режима који није био ни комунизам, ни социјализам, а био је у ствари типичан апсолутистички тип владавине. Ваљда је то сада свима јасно. Само реликтима те идеје још увек није, ако су преживели до сада. То јест ако их још увек има.
Дакле, јесте, Тито је био мали краљ. А онда је морао да се опрости са животом. Тренутак његове сахране памтићу по личном шоку. Било ми је око 5 година. Била сам у шоку док сам гледала поворку без краја на ТВ и људе у тој истој поворци како неутешно плачу. Не сећам се да ли је наш ТВ, ЕИ-Ниш, био у боји. Могуће да моји родитељи још увек нису били набавили телевизор у боји.
У сваком случају, мали краљ је лежао у свом гробу у такозваној Кући цвећа, а људи, не само из СФРЈ већ и са других крајева света, као Индира Ганди, тадашња председница Индије, дошли су да присуствују сахрани. Да се вратим на стање шока. Шокирало ме је да одрасли људи плачу као мала деца. кључне речи, мала деца. То је био мој први сусрет са чињеницом да не значи ако си одрастао човек да си заштићен од туге и зла овог света.
Питала сам мајку: "Мама, зашто сви ови људи плачу, шта се догодило", да би ми она рекла на то, "Ћути". Смак света ако имаш неко логично питање у вези Тита. У стилу, шта питаш стрпаће нас у затвор јер ја немам појма чија је то сахрана и ко је уопште тај човек. Узгред, ко је он био, касније сам учила у школи, када је он бар три године мирисао цвеће одоздо.
Какав ирационалнан страх. У сваком случају, не осуђујем тај страх, јер човек некад не може да разлучи да ли је његов страх реалан или ирационалан када живи у параноичном али и не тако параноичном режиму. Сада ми се чини да су ти "псеудо-комунисти" више ишли на аутоцензуру и ауто-регулисање понашања. Вероватно ми се само чини.
Дакле, закључак је да у време када сам имала преко 5 година, на пример 1983 године, још увек су на ТВ пуштали џез концерте. Тако се сећам једног концерта Мајлса Дејвиса и не знам зашто мало ми је његов поглед ледио крв у жилама, другим речима плашила сам га се. Мислим да сад знам одговор. Вероватно је то његово свирање при чему су му се образи пунили ваздухом деловало бизарно и застрашујуће. Немам друго објашњење.
Многи људи данас, по мом мишљењу греше што везују тадашњу поп-културу, и културу уопште за Титово време. Не знам колико је он био љубитељ џеза, а искрено речено, није баш изгледао, нити звучао као високо образован човек. Зато мислим да је погрешно везивати културу и културни миље тог доба за таквог човека, без обзира што га је био глас да свира клавир. Чисто сумњам да је знао да свира са листа. Али узмимо да је био образован и да је свирао клавир, а можда је свирао и џез. Тешко да је читао с листа, али узмимо и то као могућност.
Онда улазимо у научну фантастику ретро типа попут Прича из петље, Симона Столенберга. Видимо Тита како седи за клавиром у неком бару, са томпусом у зубима, како ноншалантно пребира прстима по клавиру, без нота, док у позадини, у сред дуванског дима неки црнац свира соло деоницу на саксофону. Тито се буди следећег дана и схвата да је све био ружан сан.
Коментари
Постави коментар