ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

 Егзотичан назив за данашњи унос у епизоду "Драги дневниче". Слушам песму групе Јапански доручак (Japanese Breakfast).  Наравно, песма подсећа на Флитвуд Мек (Fleetwood Mac).  Група је одлична, песма је фантастична. Препоручујем вашем уху, нећете се досађивати. Како сам сазнала за ову групу? Тражила сам кулинарске идеје на јутјубу за доручак. Интересовало ме шта Јапанци једу за доручак и искочи ми осим јапанског омлета и ова група. Нисам се покајала што сам се преусмерила на групу уместо на доручак. Та претрага се одиграла мало више пре три године. Није толико важан податак колико тек сада могу да кажем да сам наишла на видео записе који се заиста баве јапанским доручком. Највише ме је обрадовало то што неке јапанске домаћице односно - пошто та реч није више популарна код жена (ваљда је ретроградна реч) - вилогерке (v-logger), фриленсери (то су људи који раде од куће али нису домаћице и домаћини, нећу да вређам) и остали самци (single people), укључујући и друге ноблес-мо...

                         Фотографија са интернета  Једном кад је Куста снимао филм, на Мокрој Гори, односно Витас-Шаргани, у току је била изградња пруге Шарганска Осмица. Радови на све стране, прашина, радници, бушења, копања мноштво статиста да не верујеш, не знаш куд да се окренеш. Статисти надиру одасвуд а посебно из правца Ужица, аутобусима. Тада смо екипа нас неколико дошли на одмор у Витасе. Било је кишно лето. Радња се дешава пре године, 2000. Нисмо имали купатило већ пољски клозет и купање у оближњој речици. Тада ми се, непланирано, испунила дугогодишња жеља да присуствујем снимању филма. Снови се остварују, додуше не сви. Којим се то редоследом остварују, не знам. Осим по снимању, памтићу то лето и по једном ненаданом сусрету са чобаницом, по старијом женом од тадашњих, вероватно, преко 60 година а можда и мање. Знаш, ти људи који живе на селу бивају шибани ветром и сунцем па се то уреже у кожу. Та бака је би...

 Када човек упозна сродну душу онда не треба да је испушта из руку јер је лако покварити у данашње време, и тешко поправити.  Два мала принца Христова, нестадоше са хоризонта и оставише неизбрисив траг у срцима многих! Неки људи живе много дугачко и унесреће много народа уз то и оставе траг који смрди нечовјештвом. Нека иду и оду тим путем који су одабрали. Неки други људи су одабрали другачији живот и препознали љубав у другом и раширили своје срце тако да свако може у њега да стане а понајпре Лепота. Њихов пут и траг који остављају посут је анђелима, цвећем и сваким миомирисом. Дај Боже да и ми будемо људи Вечне Лепоте и Доброте! Радујте се наши оци Луко и Исаче у Царству Христовом!

Када би могао да премостиш јаз у себи и  поништиш све прохтеве и жеље и кренеш испочетка, када би могао поново да се родиш и  окренеш први лист књиге свог живота,  где би био крај тој причи,  где би био крај тој геологији живота?  Када разаговарамо требало би да разговарамо у песмама,  поезијом бескраја, плаво и непоновљиво.  Или да ћутимо о слутњама, да ћутимо са лакоћом,  да ћутимо у спокоју, без шума, без неспоразума.  Да наше мисли и на даљину дувају као поветарац  а не вихор.  Тако би требало да се волимо, као поветарац,  а не вихор,  зато што вихор брзо прође и  нестално је његово место.  Ако се неочекивано сретнемо, хоћемо ли моћи Да се у очи погледамо без стида,  без страха, без гриже савести. Можемо ли очима да се волимо? Погледи умеју да лутају у даљине. Исто питање се враћа, умемо ли да волимо? Дишу ли наше душе сновима, жељом за додиром, Или само причамо у ветар, без даха, без духа. Када разговар...

  Од свих просторија у мом дому, кухиња ми је најомиљеније место боравка. Волим оне кухиње које имају топлину, са ормарима у боји махагонија. Посебно волим шоље. Ни сама не знам колико их имам. Кухиња је место које не служи само за обедовање, већ понекад може да се користи као радна соба. У њој радим на лаптопу, или читам књигу, или само ћутке седим и размишљам о свачему уз тактове великог кухињског сата. Те тренутке обично проводим у тој драгоценој, ничим помућеној тишини, коју не бих мењала ни за шта на свету. Без музике, жамора, дима цигарете. Седење у тишини смирује толико да се то речима не може описати. Кухиња ми осим топлине, дарује осећај сигурности. Не знам зашто. Испијање Мача чаја као додатак ћутању, размишљању и слушању старог кухињског сата речи такође не могу описати. У питању је аналогни сат, који су моји родитељи купили у Прагу док је још увек био у Чехословачкој. Тај сат засигурно још више појачава осећај топлине и сигурности. Седење у кухињи, са чајем или без њега...

 Стајао је на литици и зурио у понор испод себе, безгласни, глуви понор. Није осећао страх од висине. Сигурно је било више од 500 метара. Био је усамљен. Сам. Свој на свом. Неки људи су рођени да буду сами. Као вукови. Он је био вук - тако је волео себе да види. Самотни вук. Водио је тих, уобичајени живот, без турбуленција, под звоном сигурне али досадне свакодневице. Гледао је дивљину сваки дан. У шољи кафе, на дну улице, на литицама сивих отужних зграда. А онда, једног дана, док је одлазио на свој досадни посао пожелео је да оде. Без размишљања било куда, без повратка. Нико не би ни приметио да недостаје. Готово невидљив тип, као прашина коју видиш али не мораш баш да обришеш, јер не смета пуно. Шта ако сад оде првим авионом у Кину? Страхови од непознатог су давно замрли, остаје само радозналост. То треба искористити. Неки људи су створени да сами путују. Купио је карту, тог дана када је одлучио да оде, на послу, преко интернета. Све је ишло на његову руку. Спаковао се по повратк...

Леп дан. 14. фебруар. Неко слави светог Валентина, човек који је живео у 3. веку, а неко слави светог Трифуна, неко обојицу. Небитно. Битна је радост живота. То вам желим свима!  Коментари су добродошли. Увек!