КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

Let it be  Prvi put kada sam čuo Takashija kako peva i sebe prati uz gitaru, bilo je kroz pesmu Let it be. U trenutku sam pomislio da je Paul McCartney zakoračio na podijum Marine, toliko je lepo pevao. Imao je lep, mekan glas i lepu dikciju. Ovu pesmu i još neke od Beatles-a pevao je sa takvim osećajem, ljubavlju i tako opušteno, sa ponekom notom koja bi iskocila ili zaškripala u glasu nepravilno, ali sa dušom. I ja, kao Takaši, volim stvari koje imaju dušu i ne marim ako neko otpeva i po koju pogrešnu notu. Odlučio sam da u životu ne traćim vreme na perfekcionizam i šuplje ispraznosti koje život nudi u izobilju. Bukowski je jednom rekao nesto slično, pokušaću da pronadjem tu njegovu misao. Bukowski je bio mudar čovek. Stekao je mudrost kroz muku i patnju, i one ga nisu slomile. Nije dozvolio. Našao je utočište u alkoholu, isto kao i mi, ali je opstao. Nije dozvolio da ga očajanje savlada.  Znam engleski jezik dobro. Naravno, uvek ima još po nešto da se nauči. Sve u svemu, z

Интересантно је како у време Ковида покушавамо да одржимо бар неки привид нормалности и да одржимо позитиван став, то јест оптимизам. Међутим, да ли је оптимизам реалан. Смем ли уопште да поставим овакво питање или ћу бити спаљена на ломачи оптимиста. Ово што следи није нека свеобухватна мисао, нити нова, нити желим да укажем на решење, нити очекујем слагање, а приори. Ово је само размишљање неког ко, нити је песимиста, нити оптимиста.  По мом мишљењу, како год да се сагледа ситуација и живот под претњом Ковида, позитивно, негативно или реално, оптимизам некако испарава као роса на 41 степени целзијуса. Постоје разни гласови  - треба да размишљано позитивно, треба у свему да видимо добро, итд. Мислим да је то нереално јер читава западна хемисфера живи у депресији, што значи у негативним мислима, мислима туге и мислима "никада ништа неће бити добро", да то сажмем.  Када се обитава у таквој мисаоној атмосфери, не може се очекивати оптимизам. Тај песимизам је ушао у св

Baš pričamo taxista i Moi kako sad teško se udati i oženiti. Čitaj:smuvati nekog uz ovaj bal pod maskama. Kaže on: "Nadji nekog čobana." Odgovorim:"Misliš pravog pravcatog?" Kaže on:" Da. Kažu ljudi izemti muško ako ne miriše na životinju" (misli, na ovcu) Moj odgovor:" Kakve ima veze (what's the difference). Ima tipova što šetaju kučiće. I ti tipovi mirišu na životinju. Plus, ti kučići , to su oni mali, beli , kovrdžavi, liče na ovce." Znači, ispunjavaju uslove. Ostade čovek da se smeje. Umro od smeha. Datum sahrane će biti naknadno objavljen.

Када је Маркес писао своју књигу Љубав у доба колере, види се да је историјски поткрепио своју причу. Људи су са муком, емпиријским путем, у недостатку микроскопа успели да доакају колери. Сада када није међу нама, питам се како би потковао своју причу о Ковиду? Међутим, сада у 22. веку (сарказам) поред ласера, електронског микроскопа, Хабла, сателитке антене у сваком дому и других дивота, Маркес би био у чуду каква је то болест, вирус, куга, која се не спречава ни прањем руку. Можда сада Маркес из своје безвремене димензије пише роман под називом Мука у доба Ковида. Мучимо се како да разумемо једни друге. Љубав је ишчезла одавно, замењена јефтиним порном, забавом, дрогом. Романтизам је давно увенуо, и живи у машти појединих који не умеју да романтизам остваре на делу. Некад сам мислила да су Оркански висови и љубав између Хитклифа и Катарине фатаморгана, измишљотина романтичне душе Емили Бронте. А онда ми се догодила та фатаморгана. Какав ужас. Каже ми једна познаница

Овај свет лежи у лажи. Свуда је лаж почев од реклама, науке до међуљудских односа. Преваранти смо. Али Бога нико није преварио. Ако си лажан и неискрен, себи си лаж. Себе лажеш и вараш а не народ, мајку, оца, жену, мужа, пријатеља. Изневерио си себе. Рекао си доћићу, а ниси. Рекао си посетићу те, а ниси. Рекао си чујемо се и изговорио празну реч. За сваку празну реч ћемо дати одговор. Не у квизу слагалица већ пред Богом. Дакле, немој бити лаж, већ буди истина.

Мајлс Де јвис, први део Како били мислим  да је то време било такво не захваљујући њему, већ захваљујући атмосфери која је владала. Да, атмосфери. Људи су били креативнији тада него данас. Са распадом државе нестала је креативност и оригиналност. Не мислим на "оригиналност" препева на српско-хрватски светских хитова. Него мислим на аутентичну оригиналност уметника било које бранше, а поготову писаца, сликара и режисера. Какве везе креативност има са краљем или политичарем? Можда ако су ти људи уметници сами по себи, мецене, или барем уметничке душе. Тито ми најмање делује као уметничка душа, а више као бизнисмен, (некада се то називало магнат а данас тајкун), некакав Оназис, коме су једино жене на памети, добра клопа и шампањац. Ограђујем се и не знам да ли је Оназис имао те карактеристике. Наравно, Тито је имао и ружније склоности од облапорности, али о томе другом приликом. Наравно, са овим се не би сложили историчари или Титови обожаватељи. Међутим, мене је то баш б

Многи људи живе под стакленим звоном, свесно или несвесно, а мисле да живе у пуноћи. Дакле, неки свесно желе да живе под стакленим звоном, да их нико не узнемирава и да избегну било какве лоше вести, а неки од нас и да изађу испод тог звона, не би издржали муку која налеће услед психо-духовне слабости. Мука нема ту силу, него ми немамо снагу да је издржимо. Зато нас Бог држи под звоном. Владика Николај је говорио, не цитирам, да је то живот у плићаку. Често се давимо у плићаку или чаши воде, што би рекли Италијани. Или правимо од комарца вука. Кукамо како нам је тешко у том нашем малом блату. По мом мишљењу то је живот у прелести, у самообмани. Чим се изађе испод звона и зађе мало даље у дубину, сусрећемо разне аждаје, монструме, крвопије, вампире, разне духове. Радо бисмо да се вратимо под звоно и мислим да је то разумљиво. Међутим, под звоном јесте можда досадњикаво, али ту је ипак, иако лажан, какав такав мир. Људи који желе да напредују, мораће да се осмеле да изађу напоље.