КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

Када би могао да премостиш јаз у себи и  поништиш све прохтеве и жеље и кренеш испочетка, када би могао поново да се родиш и  окренеш први лист књиге свог живота,  где би био крај тој причи,  где би био крај тој геологији живота?  Када разаговарамо требало би да разговарамо у песмама,  поезијом бескраја, плаво и непоновљиво.  Или да ћутимо о слутњама, да ћутимо са лакоћом,  да ћутимо у спокоју, без шума, без неспоразума.  Да наше мисли и на даљину дувају као поветарац  а не вихор.  Тако би требало да се волимо, као поветарац,  а не вихор,  зато што вихор брзо прође и  нестално је његово место.  Ако се неочекивано сретнемо, хоћемо ли моћи Да се у очи погледамо без стида,  без страха, без гриже савести. Можемо ли очима да се волимо? Погледи умеју да лутају у даљине. Исто питање се враћа, умемо ли да волимо? Дишу ли наше душе сновима, жељом за додиром, Или само причамо у ветар, без даха, без духа. Када разговарамо, требало би да знамо и како да ћутимо. Јер ћутање гласније говори о оном че

  Од свих просторија у мом дому, кухиња ми је најомиљеније место боравка. Волим оне кухиње које имају топлину, са ормарима у боји махагонија. Посебно волим шоље. Ни сама не знам колико их имам. Кухиња је место које не служи само за обедовање, већ понекад може да се користи као радна соба. У њој радим на лаптопу, или читам књигу, или само ћутке седим и размишљам о свачему уз тактове великог кухињског сата. Те тренутке обично проводим у тој драгоценој, ничим помућеној тишини, коју не бих мењала ни за шта на свету. Без музике, жамора, дима цигарете. Седење у тишини смирује толико да се то речима не може описати. Кухиња ми осим топлине, дарује осећај сигурности. Не знам зашто. Испијање Мача чаја као додатак ћутању, размишљању и слушању старог кухињског сата речи такође не могу описати. У питању је аналогни сат, који су моји родитељи купили у Прагу док је још увек био у Чехословачкој. Тај сат засигурно још више појачава осећај топлине и сигурности. Седење у кухињи, са чајем или без њега, не

 Стајао је на литици и зурио у понор испод себе, безгласни, глуви понор. Није осећао страх од висине. Сигурно је било више од 500 метара. Био је усамљен. Сам. Свој на свом. Неки људи су рођени да буду сами. Као вукови. Он је био вук - тако је волео себе да види. Самотни вук. Водио је тих, уобичајени живот, без турбуленција, под звоном сигурне али досадне свакодневице. Гледао је дивљину сваки дан. У шољи кафе, на дну улице, на литицама сивих отужних зграда. А онда, једног дана, док је одлазио на свој досадни посао пожелео је да оде. Без размишљања било куда, без повратка. Нико не би ни приметио да недостаје. Готово невидљив тип, као прашина коју видиш али не мораш баш да обришеш, јер не смета пуно. Шта ако сад оде првим авионом у Кину? Страхови од непознатог су давно замрли, остаје само радозналост. То треба искористити. Неки људи су створени да сами путују. Купио је карту, тог дана када је одлучио да оде, на послу, преко интернета. Све је ишло на његову руку. Спаковао се по повратку ку

Леп дан. 14. фебруар. Неко слави светог Валентина, човек који је живео у 3. веку, а неко слави светог Трифуна, неко обојицу. Небитно. Битна је радост живота. То вам желим свима!  Коментари су добродошли. Увек!

 Догодило се и то да је хладан северни ваздух пробио и прошао баријеру глобалног отопљавања. Сада имамо снег и славимо кад се појави. Барем ја. Има снег своју сврху. Неким људима је хладно (а коме није) и одбојно када у граду падне снег. Разумљиво јер настане колапс у саобраћају, лед је на све стране, опасно је, за старије људе поготову. Па, нико нас није терао да живимо по градовима и да нафилујемо станове ко сардине. Ко нам је крив? У сваком случају, мени добро дође за синусе. Неком сване, неком омркне. Треба видети у свему позитивно. Макар ће нас крпељи, који су се појавили пре времена, оставити на миру. Многи не помишљају да утврђени поредак ствари има свој смисао. Ово су фотографије мог краја.

                                                                 Афричка савана (извор: Пинтрест) Текст написан око 20а18. године   Шта је живот? Шта је љубав? Шта је смрт? То су дарови. Хладноћа, уздржаност, поглед упрт у будућност, у неки далеки афрички хоризонт. Негде у полусну, док седиш за осмочасовним столом у канцеларији, назиреш иза дремљивих трепавица излазак сунца у прерији;на Аљасци;на Катмандуу. Али то је све бекство, машта.  Међутим, машта мами и не дозвољава да се мир усели у срце. У срцу се назиру ти предели, а не у уму. Ум их понекад одашиље хитном поштом у срце, када наступи досада свакодневне рутине. Тада се у срцу буди тај хоризонт изнад саване; не знам да ли је свитање или сутон, али знам да је нада и слобода, и нешто најлепше што се да видети - жудња. _____________                                                                    Сибирски пејзаж (извор: Пинтрест) У тој сибирској тајги, самоћи хладних лета и још хладнијих зима - ту је некада боравио Фјодор Михајлов

  ПРОЛЕЋЕ ЈЕ СТИГЛО У НАШ ГРАД А ПОСЕБНО ЈЕ СТИГЛО У МОЈ КРАЈ, ВЕЋ ДРУГА ГОДИНА ЗА РЕДОМ, А МОЖДА СЕ ВАРАМ. вАРЉИВО ПРОЛЕЋЕ И ЈОШ ПРЕВРТЉИВИЈА ЗИМА. НИТИ ЈЕ ПРОЛЕЋЕ НИТИ ЗИМА. НЕ ЗНАМ ШТА ЈЕ ГОРЕ. ВИШЕ НЕ ЗНАМ НИ ШТА ЈЕ ДОЛЕ. НЕ ЗНАМ МНОГО ТОГА. ТЕК СЕ УЧИМ. "ЧОВЕК СЕ У ЧИ ДОК ЈЕ ЖИВ", ТАКО КАЖЕ ПОСЛОВИЦА ИЛИ БОЉЕ РЕЧЕНО ЈЕДНА РЕЧЕНИЦА КОЈА ГОВОРИ ИСТИНУ О ЖИВОТУ И ЈЕДНО ЈЕ ОД УПУТСТАВА ЗА ЖИВОТ. У ТОМ ЖИВОТУ ИМА ПУНО ЈУНАКА. НЕ ЗНАМ ВИШЕ КОГА СРЕЋЕМ А КОГА НЕ СРЕЋЕМ.  КАДА САМ ИШЛА У ШКОЛУ,ПРОЛЕЋЕ ЈЕ ЧЕСТО БИЛА ТЕМА ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, НЕ ЗНАМ ЗАШТО. ВАЉДА ДА БИСМО ВЕЖБАЛИ ОПИСЕ У СТИЛУ, ЦВЕЋЕ ЦВЕТА, ПРИРОДА СЕ БУДИ ЈЕР ЈЕ СПАВАЛА ПРЕКО ЗИМЕ, ПТИЦЕ СЕ ВРАЋАЈУ С ЈУГА, МЕДВЕДИ ПРОМОЛИЛИ НОСЕВЕ ИЗ ЈАЗБИНА И СВЕ У СВЕМУ СВИ СМО СРЕЋНИ ЈЕР СВЕ ИДЕ СВОЈИМ ТОКОМ, ИЗУЗЕВ КАДА НЕ ИДЕ. КАО НА ПРИМЕР ОД ПРОШЛЕ ГОДИНЕ А НАСТАВЉА СЕ И У ОВУ. КАО ДА ЈЕ ЧИТАВА ПЛАНЕТА ЗАДРЖАЛА ДАХ И ЧЕКА КАДА ЋЕ ПОНОВО МОЋИ ДА УДАХНЕ. ПЛАНЕТА СЕ У СТВАРИ НЕ БУДИ ВЕЋ СЕ БУНИ. ВУЛКАНСКЕ ЕРУПЦИЈЕ, ЗЕМЉОТРЕСИ,