КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

Jednom kad smo Silvija i ja bile na Mokroj Gori, kad je Kusta snimao Život je čudo, a ja se palila da ću da upišem akademiju, filmsku režiju, pa smo malo bili na snimanju da vidimo kako to izgleda, naravno ništa nije bilo planirano, odnosno bilo je slučajno. U celoj gužvi od raznih glumaca, glumica, organizatora, i 10,000 statista iz Užica i šire, oduševila nas je Baba koja uopšte nije bila u toj dimenziji. Drugim rečima ona nije imala pojma da se snima film. Baba je  čuvala ovce, to je bilo njeno glamurozno zanimanje. Na svako naše... "ali ovo ,ali ono" njen radostan odgovor je bio:  NEKA BUDE,ili u prevodu LET IT BE.  Ne znam da li je Bakica živa danas , ne znam joj ime, ali njen savet nikad necu zaboraviti. Dakle, šta god da se dešava NEKA BUDE, LET IT BE, a to  pišem i za vas koji/ako čitate ove moje gluposti. Uzgred, Let it Be mi je najomiljeniji album Bitlsa (The Beatles). U svakom slučaju, više ih volim od Stonsa (The Rolling Stones). A između Blur

 Ово што следи вероватно неће звучати довољно занимљиво, забавно или добро написано.  Надам се да ће зазвучати макар мало Кафкијански.  Али не бих се кладила у то.  У сваком случају, пишем у  покушају да схватим и изразим шта се ово око мене дешава, али тешко проналазим одговарајуће речи.  Речи ...  беже ми, или се само тако мој дементни мозак поиграва са мном.  Исти је осећај као када покушавам да држим коцке леда у рукама, суве и хладне коцке као Антарктик а лед ми се лепи за кожу.  Чим коцке леда  почињу полако своје отапање и капање више не могу да издржим, било зато што постају склиске или због продора хладноће.  Не знам шта хоћу да кажем.  Ствар је у томе што су протекле две недеље биле права ноћна мора.  Прво, мислим да се осећам чудно због временских непогода.  Прошла седмица је била монсунска, створивши ми осећај да сам једна стара корњача. На пример корњача са Галапагоса, спора, стара, дементна.  Немам појма како се осећају галапагоске корњаче, очито, а камоли да ли

На негде овој планети су избори. Каква спрдња. Каже тамо на изборном пергаменту : метла. Који идиотизам. Никад мање државе, никад већег расцепканог бирачког не тела, него леша. Господе, упокој шатро раба твојего Србију.... Лет Изнад Кукавичјег Гнезда. Ко није гледао одмах да погледа, а ко није давно, нека обнови. "Лаза Лазаревић" илити последње уточиште нормалних.

Нисам неки љубитељ џеза и не знам готовo ништа о џезу. Али понекад ухватим себе како слушам понешто од џеза из прошлог века, типа из шездесетих и седамдесетих. На пример, највише волим да слушам Џона Колтрејна, и између осталих, Мајлса Дејвиса. Ово што пишем је у ствари сећање на детињство или на неке кадрове из детињства. Док слушам Блу мудс (Blue Moods) враћам се у другу раван постојања. Благи, поспани звуци ритам секције и исто тако благи и поспани звуци ксилофона и трубе враћају ме у осамдесете године, када је претпостављам помама за џезом од кад стагнирала али још увек су пуштали на ТВ џез концерте. То значи да је моје слушање џеза тада било везано искључиво за слушање и гледање џез музичара на Радио телевизији Београд, вероватно други програм. А тада их је било само два. Каква дивота, поготову што не мораш да прескачеш по каналима у потрази да одгледаш нешто смислено. "Златно доба" пост-титовског режима који није био ни комунизам, ни социјализам, а био је у ствари

Човек треба да буде СВЕЧОВЕК. А то је јако болан процес.

Сан, стварност, сећања на детињство? Компликовано за гледаоце али за редитеља, piece of cake.  У сваком случају, схвата се како хоћеш, а у ствари не треба га "схватати" већ гледати као гомилу слика извађених из сећања.  Намеће се питање, чему то? Једини начин да се разуме поента уопште ЗАШТО снимити овакав филм на овај начин је овај, по мом мишљењу: Тарковски има потребу да то све избаци из себе, из свог подсвесног система, из психе. Дакле, потреба. Нешто слично као код Буковског или неког другог, кога се не сећам, ко каже да песник практично избацује креативну енергију која се накупила у њему и излива је на папир, на целулоид, или дигитал.  Креативност, писање, сликање, стварање - то је потреба. То је пражњење до следећег пуњења. И тако у круг. То је разлог зашто је човек створен. Да искру стварања утиснуту у душу, оствари у себи и кроз себе, и да је преда другом, подели је са другим.  Што у суштини ради и Дилан, и још неки. Али то је друга прича, и говорим не само о таленту

Увек сам мрзела недељно поподне зато што недељом владала нека глувоћа и немост. Поготово лети, као сада, и сада је јунски недељни дан. Чију се удари лоптом јер нека деца играју баскет и чује се глас жене која не уме да прича тихо већ се дере, пардон гласно говори са неким преко телефона, помислим како нема ништа горе од гласа вране и ружног женског гласа а поготово када та жена то не схвата, да јој је глас ружан, и као за инат не престаје да прича гласно не схватајући да није сама на овом свету у овом насељу, иако је дефакто сама, живи сама и тај одјек сопственог гласа даје јој утисак да није сама и да има с ким да поприча. У ствари сама је. Једини пријатељи су телефон и телевизор. Сама је. Сви смо сами, на крају.         Илустрација: Simon Stalenhag