ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

Човек треба да буде СВЕЧОВЕК. А то је јако болан процес.

Сан, стварност, сећања на детињство? Компликовано за гледаоце али за редитеља, piece of cake.  У сваком случају, схвата се како хоћеш, а у ствари не треба га "схватати" већ гледати као гомилу слика извађених из сећања.  Намеће се питање, чему то? Једини начин да се разуме поента уопште ЗАШТО снимити овакав филм на овај начин је овај, по мом мишљењу: Тарковски има потребу да то све избаци из себе, из свог подсвесног система, из психе. Дакле, потреба. Нешто слично као код Буковског или неког другог, кога се не сећам, ко каже да песник практично избацује креативну енергију која се накупила у њему и излива је на папир, на целулоид, или дигитал.  Креативност, писање, сликање, стварање - то је потреба. То је пражњење до следећег пуњења. И тако у круг. То је разлог зашто је човек створен. Да искру стварања утиснуту у душу, оствари у себи и кроз себе, и да је преда другом, подели је са другим.  Што у суштини ради и Дилан, и још неки. Али то је друга прича, и говорим не само ...

Увек сам мрзела недељно поподне зато што недељом владала нека глувоћа и немост. Поготово лети, као сада, и сада је јунски недељни дан. Чију се удари лоптом јер нека деца играју баскет и чује се глас жене која не уме да прича тихо већ се дере, пардон гласно говори са неким преко телефона, помислим како нема ништа горе од гласа вране и ружног женског гласа а поготово када та жена то не схвата, да јој је глас ружан, и као за инат не престаје да прича гласно не схватајући да није сама на овом свету у овом насељу, иако је дефакто сама, живи сама и тај одјек сопственог гласа даје јој утисак да није сама и да има с ким да поприча. У ствари сама је. Једини пријатељи су телефон и телевизор. Сама је. Сви смо сами, на крају.         Илустрација: Simon Stalenhag

Сврха живота, без обзира ко живот контролише, је љубав и да се воли свако ко је у близини, а коме је љубав потребна.  Курт Вонегат На то додајем: укључујући и оне које је скоро немогуће волети.  Лакше је рећи него применити у пракси. Ових дана лакше је волети животиње.  Људи могу да оставе дубоке ране на месту где су претходно биле канџе.   Подједнако је важно отпочети са заборављањем, јер се у противном то назива злопамћење, огорченост и сл.  Пишем из искуства. Међутим, да ли је могуће заборавити?

Некад наши стари, за време Турака, нису знали о светим оцима толико, обичан народ, неписмен. Нису ни у цркву могли сваке недеље, можда, као ми данас што нам је доступно. Кажу да су неки знали читав псалтир напамет. Имали су обичај да га рецитују увече око огњишта. Данас поред толико књига светих отаца, толико знања а мало праксе, нису нам потребни никакви Турци. Имамо једни друге.

Ko nije sanjario pokraj reke, on nikada nije sanjario. Ko nije osetio vruć povetarac na obrazima, on nije ni živeo. Ko nije udahnuo vazduh sa Drine on nije ni disao. Možda je živeo i disao pored neke druge reke, pored Temze, Sene, Rajne ili Ganga. Ali ovu smaragdnu boju nikada ni jedna reka nije imala, niti će imati. Do skora je ovom rekom tekla krv i plutali nizvodno, nezaustavljivi leševi rata. S vremena na vreme ratovi planu pa se gade,kao da čekaju pritajeni novo vreme da buknu. Molim se Bogu da do toga ne dodje. U daljini čujem podnevni poj pevaca. Podseća me da je ova moja samoća privremena i da je iako željena, ona nemoguća. Tu je vrba, koja štiti od podnevnog sunca, tu je rka , tu je vetar. Samoća je prividna. Pogotovu ako sediš pored reke, ispod drveta. Zato što tu sve vrvi od života naizgled nevidivog.

Ljudi danas imaju naštelovan mozak da jure za profitom i zaborave na mentalno zdravlje, zapuste. Autor ilustracije:  Simon Stålenhag Postoje ljudi koji naviknu da manipulišu ljudima ne zato što su pokvareni, nego su tako naučili. Na kraju počnu i sebe da manipulišu i sve im se posle vrati.  To je psihički obolela osoba koja na kraju ne veruje nikom i ne raspoznaje realnosti koje ga okružuju. I kada sretne nekog ko može da mu pomogne da se reši toga, on nema kapacitet da prepozna jer je u pitanju navika koju je stekao. Zato takvim ljudima ne treba pomagati nego se skloniti od njih. Ako neće budala od tebe da pobegne, pobegni ti od njega.