О мислима I

 Постоје неке ствари које се засигуно не пишу јавно, а поготову не као јавни дневник. Међутим, зашто да не. То дође као некадашња јавна исповест, а данас се зове групна терапија. Некад се борим са мислима јер или су негативне или не знам уопште да их чујем. Не умем да их чујем. Онда морам да пишем или да се враћам, да премотавам шта сам последње размишљала. Чудно је то. Не познајем сопствено тело, ово у коме станујем, нити познајем све што ми се дешава у уму, срцу и души. Некад не могу да одгонетнем емоције, да разграничим једну од друге, а камо ли да их "ћујем". Распознајем лако тугу, радост, нерасположење, гнев, еуфорију, досаду. Али чини ми се да фале нијансе.

Кад у духовном смислу сагледам ствари онда је ту много шароликији "аутпут". Препознајем кад сам нешто урадила или рекла из сујете, гордости. Лакше ми је то, али много теже да чујем ту мисао која се увуче неприметно. 

После толико година живота на земљи, схватам да мисли производе емоције. Требало ми је преко 30 година да схватим ту чињеницу коју су знали свети оци а то знање су пренели тако да постоји и данас. С тим да је њихово знање тотално скрајнуто и не користи се уопште. Двомиленијумско знање бачено у ветар. Штета. Те њихове књиге читала сам најмање десет година и тек сада схватила да се они у ствари и нису бавили детљно људском душом, само најкрупнијим детаљима који највише сметају духовном развитку.

Зато ми имамо психологију која надопуњује својом терминологијом оно што се код светих отаца подразумевало. Тако да се из данашње психологије, која није сва и увек у праву, могу извући термини који помажу да се душа, њена стања и реакције могу боље разумети. Разуме се, душу нико није видео али без обзира наневидљивост, она може да боли.