КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

  https://www.instagram.com/p/CL13T6AJgS8/?utm_medium=copy_link   Зашто неке песме подсећају на залазак сунца у лето? Такав осећај имам од детињства када чујем неке песме. Дуго се тај осећај није јављао и ево га сада. Birdy (Птичица) је отпевала и одсвирала једну такву песму. Мислим да не треба ништа додати. Можда да напишем почетак неког сценарија: дете седи негде на брду и гледа залазак сунца на хоризонту, између дрвећа и зграда, док у позадини почиње полако да се чује ова  песма.

  По мом мишљењу, успешан римејк. Дискутабилно да ли је римејк. Нећу о томе. Ради се о филму “Тајни живот Волтера Митија”. Оба филма су рађена по мотивима истоимене кратке приче Џејмса Тербера ( James Thurber ).  Доле је линк на коме се види машта, писца сценарија, режисера, итд., за нову верзију. https://www.instagram.com/p/COBTrNEl7oB/?utm_medium=copy_link У овом видеу су приказани примери успеле визуелне комбинације музике и покретних слика. Мој закључак - римејк треба да буде нешто ново, другачије, неочекивано, надоградња претходне верзије а не као Windows XP, Windows 7. Оригинални музику за филм нећу ни да помињем колико је добра. Захваљујући том филму могу да уживам у музици  Хозе Гонзалеса (Jose Gonzalez) .

Два делића исте Слагалице: "Одговоран си за оно што припитомиш." Антоан де Сент Егзипери            + На тајанствен али врло реалан начин, сви су људи у свакоме човеку и сваки човек у свима људима. Отуда одговорност свакога човека за све и сва на земљи. Достојевски учи: „Сваки је од нас несумњиво одговоран за све и сва на земљи". „Један је пут спасења, благовести Достојевски: узми себе и учини себе одговорним за сав људски грех. Оно је уствари тако, јер чим себе искрено учиниш одговорним за све и сва, оног ћеш часа увидети да тако у самој ствари и јесте, и да ти и јеси одговоран за све и сва". Св. Јустин Поповић

 Тајанствени Воз је прича у којој нема ништа тајанствено и која нешто на први поглед и нема смисла. Која је сврха? Навикли смо да сценарио има радњу којом неко хоће нешто да саопшти, да главни јунак реши неки унутрашњи или спољашњи конфликт. Међутим овде тога нема. Није ни потребно, очигледно. Ликови су по мом мишљењу некако симпатично детињасти. Не постоји антагониста, зликовац, антипатичан лик, макар. Не, сви су симпатични на свој начин, чак и када врше кривично дело. Просто пожелиш да људи буду такви и ван филмског платна. Све је некако реално а наивно. Ако је такво неко време постојало и ако су у се у том времену кретали такви ликови, ничег од свега тога више нема - ни времена, ни ликова. Остаје носталгија. То је Мостаериозни воз - воз носталгије и покушај да се конзервира једноставност и наивност којих нема у стварности. Издвајам овај дијалог који ме је насмејао: Mitzuko : Jun... why do you always have such a sad face? Are you unhappy?  Jun : I'm very happy. That's just th

...који убрзо потом падају у заборав, као последњи примери - римејк Rebecca и   The Woman in the Window  који није римејк али мирише на  Rear Window . Моје мишљење је да се такве ствари не раде. Хичкок је геније филма у рангу, на пример, Шекспира, који је геније књижевности. Треба скромно мислити о својим могућностима.  Просто и једноставно речено, да ли је ико икад узео да поново напише, на пример, Млетачког Трговца? Толико. Изузетак би била серија  Sherlock . Закључак: The Woman in the Window је бољи и гледљивији од Ребеке а Ејми Адамс потврђује да је врсна глумица и вреди погледати филм ( The Woman in the Window) макар због ње. Нова Ребека није вредна помена. Препоручујем Rear Window јер је вехунски филм, а може и Шерлок.

 Носталгија. Чудна ствар. Можда непотребна, пошто оно што је било не може се вратити, а и не треба. Прошлост је прошлост и кап таква не постоји изузев у сећању.  Носталгија говори да желимо да се неко лепше време врати (релативни лепше, јер нам је и тада у ствари било тешко, ако поштено признамо) или да се врати део нас који је некада, чини нам се био лепши, бољи. Мислим на душу али и тело. Носталгија за детињством је код мене најјача али не желим да се претерано сећам детињства, јер није ту било само лепих ствари. Старење има своје предности, као на пример, нека врста мудрости се јавља, претпостављам, од акумулираног искуства које опет настаје од понављања истих грешака. Па чему носталгија ако је саткана од лепог и ружног? Не знам. Вероватно је то универзалија, запечаћена у неком делу срца, мозга, нервног система, и као таква тражи своје. Повезана уско са сентименталношћу даје један тежак осећај и атмосферу која може прећи у меланхолију па можда и очајање. Туга за оним што је било и ч

 Волети је тешка категорија али и лака.  То је парадокс. Речено је љуби ближњег свог као самог себе. А ко је мој ближњи? Све и свја! И наркоман, алкохоличар, зависник од игрица, жена која не може да се заустави и да већ једном заћути, или се скраси и нађе једног човека, и наравно мрави, пчеле, буве, црви , пауци, буба - швабе. Љубав није осећање. Љубав је стање, настројење, воља, одлука. Слава на висини Богу и међу људима добра воља. Љубав је и интимни однос. Ако је нелажан, нелицемеран и искрен. Љубав је кад се опрости па макар  и остао неки траг горчине. То је љубав и још и више од тога. Љубав дефинитивно није еуфорично осећање “ја сада све волим грлим и спашавам свет, цркву, ближње, својом свемоћном молитвом”. Љубав је натприордна, луда, неприродна особина човека. Зато што је Љубав Божанска особина. Дата човеку као дар! Који он може да прими ако жели.  Љубав је када оћутиш кад те неко нагази попут пикавца. Када попљујеш угрушак крви само да не повредиш другог. Када одлучиш, “ па не

                                                                        Неко цвеће расте нагоре у вис                                                                                 Неко цвеће расте нагоре у вис А неко цвеће расте на доле у низ Сваког цвећа има, ко те пита зашто је то тако. Нико. Али ти ћеш дати одговор. То је зато да, кад си радостан, не преузнесеш се и сетиш се да има и оних тужних. Не врти се свет око тебе.

Светла седмица, и заиста све је светло и лепо. Љубав свуда. Не могу да верујем да се то осећа и да се види. Види се у бојама прозирног ваздуха, треперавог ветра и устрепталим мирисима цвећа и пчела. Све мирише, све одише, све зуји, бруји и пева. Читава природа. То није само буђење већ пробуђеност, као првог дана.  Нико не може да зна зашто је то тако. Сакривено је од погледа нечастивих а откривено погледима малих, небитних људи. Многи би да их обришу са лица земље. Међутим. живот се наставља упркос свему јер живот увек побеђује.  

Имала је очи такве Како и не би кад је боју украла  Од ђумбира Имала је косу такву Како и не би када је ветар украла Од Зефира Она краде Она краде Она краде боје Она краде дуге Она краде све што је у срцу У срцу срца Имала је кожу такву Како и не би када је боју украла Од Ван Гога, плаву, и жуту Као сан пред свитање Она је умела да изатка пређу  Од рана и туге И да је претвори у сунце свих сунаца.