КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

 Поједностављено речено, воајеризам помешан са нарцисизмом. Све укупно, лаж. Људи лажу и себе и друге. Толико за данас. 

 Кратки филм, који нађох на МУБИ сајту који је чисто снобовски сајт са снобовским филмовима. Накарадан избор, како ми се чини, за србско тржиште, форматизирано или како се то каже, накарадно и снобовски. Велики Снобовски. У ствари, нису филмови снобовски. Има их одличних хвала Богу. Није одвратни холивуд. Смучили су ми се са клишеизираним сценаријима. И са jump-cut монтажним вратоломијама. Досадно. Препоручујем свима и свакоме овај кратки филм о томе како је тип нашао цимера и то нинџу. Духовито. Свака част! Нема боља верзија. Ако неко нађе нек јави. Хвала.

 Занимљиво колико је времена прошло од мог последњег уноса - није ни важно, баш толико. У свету који врви од разних врста нарциса, зашто додати још један слој сложености, иако у писаном облику? Можда сам и ја нарцис. Верујем да нисам. Станем — да размислим, да поново проценим своју полазну тачку, своју намеру и мотивацију. Престала сам да пишем. У мојој души једноставно нема - нема речи, нема стихова, нема поезије. Ништа епско нити обично. Само тишина — баремколико схватам. То није тако лоше. Некад је празнина прилика да се напуни. То називам унутрашњом тишином, јер оно што постоји споља, уме да буде немилосрдна бука: бескрајни ток непрекидних мисли. Реч, гест, уздах - као да било шта од тога буде као "којим ћемо мукама да вас мучимо". Па ипак, чудно је како књига уме да васкрсне човека. Конкретно, "Светли трачак таме" Итана Хока. Или можда тамни зрачак светлости - шта је коме драже. Сви смо ми саткани и од светлости и од таме.  Тама, на пример, може да постари чове

 Закључак је да су овакви људи опасни по друштво а посебно тоталитаристичко у коме смо ми неки живели, а које је тренутно у стварању. На жалост, многи су овога свесни али ништа не може да се уради. Порфесор Дерил Хамамото сматра да можемо, ако свако уради нешто у оквиру локалне самоурпаве. Међутим то кошта живота, судећи по томе да је и он сам оболео. Желим му брз опоравак. У овом видеу, аутор Дине, говори о томе да не треба да се верује вођама слепо, јер се често испоставља да је вођа психопата. Моје мишљење је да су то харизматични нарциси и да се маса као таква лепи за харизму и воли да превари себе. То је исто као и заљубљување - фаза самообмане. Да нема самообмане људи не би ишли за вођом. Просто једноставно није само потебно да нас вођа убеди. Потебно је да и ми убедимо себе да је он то за шта се представља. Неописива наивност човекова, у сржу људског бића, је та која потрхрањује лажну наду како је овај вођа баш такав какв је - прави. Све што обећава да ће испунити, истина је, а

 Читам код Светог Јована Лествичника о тој пошасти душе. То он зове смрћу пре смрти. Тако и јесте. То је стање слично унинију илити досади, а у ствари врховна прелест која извире из городсти и досаде. Тада човек мисли да све зна и прима веру и носи је кроз ум. Умује и филозофира. Бави се високом теологијом, а срце је хладно. Не само да се бави већ се и наслађује и диви себи и својој начитаности и умности. Благи сатански ужас. Мислим да је ово превалетно у данашње време у данашњих верника који имитирају верност, веру и побожност а уствари су изнутра опсутошени, хладни и незаинтересовани за другог. Само се баве собом. Високки егоизам који се крије под плаштом душебрижништва. У срцу тих људи је само грамзивост, завист, ненавист и мржња према самом себи. Мислим да сам довољно написала. Ту ни покајање ни исповест не помажу већ отржњење и одлука да ће се са тим ухватити у озбиљан коштац. Ови људе боље и да не посте храном већ да се смире и да дају себи такву једну епитимију. Али нема од тога

 Моје трапаво размишљање на: “Умилење је непрестано мучење савести, које унутрашњим исповедањем расхлаћује ватру срца. Исповест је самозаборав природе, као што неко заборави да једе хлеб свој (уп. Пс.101, 5). Покајање је лако одрицање од сваког телесног задовољства.” Св.Јован Лествич. Следи овако: Значи исповест је и унутрашња, а не само спољашња. То значи да Богу исповедам шта сам погрешила, одмах, не чекајући спољашње време за формалну исповест речима. Ова унутрашња исповест, вероватно значи духовну исповест када се све сажме у једну тачку. Умирење као делање благодати и њено дејство покреће човека да стално контролише савест то јест она бива будна стално. То је немогуће човеку. Сходно свему горе реченом, од тога проистиче покајање или то и јесте покајање које се одвија у души тајно али захтев а напор воље.  Самозаборав природе можда значи да човек заборавља своје ограничење и Господ му помаже у том напору да се савест прати; односно помисли. Он тада буквално се и не сети хране јер м