Гетоизирана пријатељства илити цуцла за одрасле

Не бих да звучим меланхочино депресивно. Стварно мислим да је овај период мог живота на земљи један од најгорих. Не мој живот per se, већ читав овај пандемониум који се дешава на планети и сан од синоћ који ми говори да живим у концентрационом логору са одељком у коме сам ја и моји пријатељи, а та једна плавуша са хладним очима је водитељка тог одељка или те собе. 

Та соба наравно није обична већ вишедименионална, како то бива само у сновима. Да ли ми моја подсвест говори да је мој живот на овој планети гето или су моји пријатељства постала гетоизирана. Шта то значи? Моје тумачење гласи овако: недостатак љубави диктира изолацију односно ослањање на што мањи број људи. Или је то оно што је рекао Јеротић да су усамљени људи они којима је досадило да их други безочно повређују (парафраза). 

Доказ да је oваква гетоизација у току јесте пример са путовања у Италију. То је било у јулу 2023. када сам у Фиренци на улици чула разговор на српском језику. Пример гетоизације. У неком на пример, америчком бестселеру појавио би се неки тоскански или било који принц. Међутим видим двојицу подгоричанских момака, вероватно ожењених, који причају о пробиотицима.

Гетоинтестинална зона сумрака или у преводу неки људи ни о чему ништа више не брину осим о личном и персоналном здрављу. Kолико смо опседнути микробиомом. Да смо исто толико опседнути другим бићима, не само тим микробским, како да усрећимо друге, а не само себично свој стомак као покварена плоча, где би нам био крај. 

Управо овај сулуди рат који се дешава на планети говори у прилог томе. Што нисте покушали да видите свог брата и да видите да вас не мрзи као што се прича. Што нисте устали и отишли да поразговарате међусобно, пре него што одмах мачеве исучете. Лепо је рекла О`Риордан - zombie.

Али не бринимо. Имамо довољно хлеба насушног и игара. Али морамо прво да се решимо глутена. Добродошли у гето-свет. Морам само да додам да је гетоизација у току и да се неће завршити скоро. Гето у мозгу, души и срцу.