Мисли одређују живот и здравље

Има један "доктор" (он јесте доктор али је модерни харе-кришна, хипи доктор а то се сада зове другачије а у суштини иста ствар) који потврђује оно што знамо из Православља. Мисли одређују живот. Позитивно размишљање није само да се понављају одређене позитивне фразе и свеће бити лепо. Али позитивно размишљање није чаробни штапић. Не може се "створити" рај на земљи пуким понављањем "ја сам срећан". Мора доћи до промене. О томе се говори у овом видеу. С тим да је најбоља, препоручна промена, промена у Христу јер је све друго промашај или second best.

То је у ствари живот у садашњости, садашњем времену, тренутку, граматички речено то је живот у презенту, а не у футуру. Овај доктор иде дотле да каже да треба да користимо садашње време, а не будуће када се изражавамо. Мислим да је најделотворније ако се тако "изражавамо сами са собом". 

Ако фразе, "ја то могу", "способан сам, "способна сам", "заслужујем да живим", заменимо или њима додамо фразе из Јеванђеља онда после два, три месеца праксе, и ако мало променимо средину, одемо на неко језеро, отпутујемо у неку другу земљу, у природу, међу друге људе, где је друга атмосфера, храна, и жамор на улици, ми доживљавамо препород.

Живот у негацији

Макар је то моје искуство. Дакле, ђаво је тај који нам сугерише да размишљамо у негативним реченицама, у негацији, у будућности (тако настаје анксиозност - брига и страх за будућност/догађај који није у садашњем тренутку) и самим тим да имамо отпор према одређеним стварима које нас на пример плаше, или да имамо, напослетку отпор према животу уопште. На самом крају имамо отпор према Богу и Његовој вољи, што је глупо, јер ће се Божија воља свакако на крају извршити, како нам говори отац Тадеј, који је такође рекао "какве су нам мислим, тако ће нам бити у животу" (није баш цитат али сасвим сигурно није рекао "какве су ти мисли такав ти је живот").

Из искуства знам колико је тешко ако си одрастао у атмосфери где ништа не може, није дозвољено ово или оно, рестрикције свуда, па онда не можеш ти да постигнеш то, шта ти мислиш, није то лако, итд. Једном речју негативна атмосфера која поспешује одустајање. Самим тим се стварају незадовољни људи. Људи који пружају отпор реалности при суочавању са њом, чиме се додаје на постојећи стрес и настаје клима за неометан настанак болести. Зато се дешава да људи који постану верници, не мењају своју ћуд, уврежену у детињству, илити уткану у мозак путем стварања синаптичких веза и неуронских путева које је сада јако тешко разбити.

Негативан начин размишљања - исто што и лоша навика

Према др. Керолајн Лиф, неурологу, иако лошу навику, у коју спада и негативно размишљање, није могуће уклонити јер се стварала синаптичким путевима дуги низ година, могуће је након 63 дана али и дуже ако је потребно, заменити новом, позитивном. Само, та позитивна треба тих 63 дана и дуже да се понавља сваки дан, неколико пута дневно.

Прошла сам тај њен метод и могу рећи да делује. Мени је деловао уз Божју помоћ, јер нисам сигурна да се у то без Бога треба упуштати. То је један програм преиспитивања себе и негативних мисли које смо усвојили у раном добу. Није пријатно. Није ни претерано болно. После извесног времена, помислила сам да то никакву сврху нема. Али преварила сам се.

Како лошу навику заменити добром - успони и падови

Имала сам утисак да је након тог позитивног дела, уследио пад у негативно, поново. Врло обесхрабрујуће. Као да су се покренули срахови и ударили још јаче. Ту је помогла исповест и причешће да много брже изађем из тога. Сада, након тих 63 дана и више. Више зато што сам схватила да није требало да престанем са понављањем једне те исте позитивне реченице. Она је гласила "ја вредим". Врло се тешко мозак, неурологија и психа навикавају на позитивно. Просто схватим колико је "ја не вредим" на жалост укорењено.

То је оно што зовемо "стари човек". Тај стари део мозга заиста постоји. Али постоји и нови. У том нову је клица будућег Новог Човека. То треба да знамо. зато, сваки пут кад укључујемо тај нови део илити неокортекс, ми се укључујемо у Божју "ризницу". Међутим, то није довољно. За православног Хришћанина није довољно. Мора се укључити светотајински живот и Исусова умносрдачна молитва. Ту нема правила. Морала сам сама кроз ту џунглу ентропије, хаоса, да прођем уз тражење молитава браће која су у манастирима. Сада иде све на боље, хвала Богу.

Закључак: мени је било потребно више од 63 дана уз светотајински живот и Исусову молитву и то повремено, не стално јер ми је немогуће, уз практиковање смирења (не правог, већ самоукоревања) да дођем до нечег конкретног што још не могу да назовем успехом у потпуности. Међутим, то могу назвати почетком успеха. 

Сада знам како да се борим. Тај метод, докторке Лиф, омогућио ми је да "очешљам" мозак. Да се тако изразим. Сигурна сам да сада користећи ту њену методу могу да се бавим и следећим мисаоним проблемима у смислу да сада лакше увиђам помисли које ми долазе. Увиђам лаж, првенствено своју или ону коју ђаво подмеће, док ми је раније та граница била доста помешана. Каткад је тај метод захтевао да идем у дубину, а каткад ту дубину морам да избегавам јер претерана анализа узрока помисли може да доведе до погрешних закључака. 

Дубина лажи

Сада успевам да сагледам колика је лаж која живи у човеку и како да човек почне да се креће ка смирењу а не да га "имитира". Не значи да се у свему овоме не сусрећу демони и да нема прелести. Итекако има али уз молитву Господ расветљава. Некада је потребно да се запне са молитвом што не умем то да објасним шта "запињање" значи а сигурно није претеривање нити читање до у бесвест. А некада треба престати са досађивањем Богу. То треба осетити. Мислим да наш анђео има велику улогу у томе. Молитве Богородици такође имају пресудну улогу, јер се јасно види да Она руководи свим, нашим животом, али да морамо да је позовемо искрено, јер се Она не намеће. То не умем да објасним, такође. 

У сваком случају ми смо дужни да се молимо, како знамо и умемо. Ту нема правила. Сада морамо да се сналазимо, у недостатку духовника. Тешко је то призанти, али исповедници нису исто што и духовни оци, али могу то бити. У данашње време више је исповедника него духовника. Повремено Свети Дух надахне своје слуге. У главном, морамо сами молитвом да привлачимо благодат, како знамо и умемо. А да не упаденмо у гадну прелест. Како каже Свети Игњатије Брјанчанинов, сви смо у прелести. Само Бог није.