Ето, готово је. Стојим на ивици понора. То јест смрти, и врло је и невероватно непријатан осећај. Невероватно обесхрабрујућа помисао. Почео је крај остатка мог живота. Или је престао мој живот а почиње крај. Наилазила сам на знаке смрти свуда око себе. Људи који умиру од рака, мој отац, моји пријатељи, људи који умиру споро или умиру дуго. Песме, филмови и кад на сред видеао померим ону црвену тачкицу илити бирач јер желим да прескочим досадне делове, а црвени бирач се заустави баш у тренутку када жена говори о својој борби против рака. Предзнаци и знаци. Да ли мој свесни део хвата сигнале који не постоје или су баш ту? Да ли то моје несвесно шаље знаке, покушава да ми каже истину или покушава да ме уплаши?
Ако је ово друго, онда не мора више да се труди. Проклетство интуитивности и успостављања веза између различитих неповезаних информација ради своје. Несвесно ја само наставља тим путем. А мој рационални ум последњи сазнаје истину. Страх постоји, или да кажем, постојао је пре него што је информација ушла у свесни део ума.
Шта сад да радим? Да одбацим страшну мисао или да кренем њој у сусрет, па са њом, и признам њено постојање јер ће ме још дуго држати под руку. Знам то из свог досадашњег искуства. Не знам да ли је ово наметљива мисао, стварна, од ђавола или од Бога. Није важно. Изгледа да је та мисао истина. Страшна истина.
Одакле год да јој је извор, ова помисао да се умире полако, невероватно је обесхрабрујућа мисао која рађа све врсте негативности попут, требало би да дам отказ, да побегнем одавде. Не могу да поднесем свој посао, а можда је ово позив да оставим посао. Ионако се не осећам као део овог света. Чудно је и глупо у исто време. Ионако се више ничему не радујем.
Живот, уопште узев, изгледа бљутаво, као и свакодневни живот. Бљутаво и сиво. Заиста нисам очекивала да ће се ово десити. Заиста. Желела сам да живим, да кренем у авантуру или да побегнем из града и да живим на селу. Авај, чини се да су сви снови разбијени на комаде. Сад кад боље размислим, машта је чудна ствар. Говори ми колико сам глупа, јер само сањам а да ништа не радим да остварим сан. Или ми говори нешто друго. Да управо сањам јер дубоко у себи знам да остварење није у плану. Немам шансе.
Али ја нисам борац. Сад то видим. То сам већ знала. Већ сам одустајала пре. Одустајање је енергија, која може тако бити моћна да ме прикује за зид страха са кога се не силази лако и на крају се тај зид сруши на главу и нема ко да ме извуче. Тужно, зар не. Одустајање није одлука. То је сила која вуче назад. Просто и једноставно.
Шта год покушала, одустајање је као талас који вуче дубље у себе док се потпуно не утопим. Претпостављам да је то ДНК. На жалост. Кажу да ДНК не мора да се активира. То ми говори моја интуиција, али у већини случајева ДНК је наша пропаст.
Значи зато сам пре извесног времена престала да слушам музику односно да уживам у њој ако уопште нађем снаге да било шта слушам. Музика је некада била моја главна занимација. Сада музике више нема. Каква штета. Не могу ни гитару да узмем у руке, и то од ковида. Престала сам да пишем, учим или се дружим са пријатељима. Осећам се изоловано. Овај тренд је почео око почетка ковида, можда мало пре коју годину, и не зауставља се и од када је мој отац умро. Умро је током короне од леукемије. Непотребно је рећи колики је то шок био и какав страх је настао да ћу и ја добити рак.
Сада, је та идеја изузетно веродостојна, а вероватно неизбежна, а не плод бујне маште или производ неке морбидне жеље за смрћу. Све се поклопило са мојим гађењем према човечанству. Не подносим никога, заиста. Дакле, овај осећај изолације и предосећања, негативно размишљање, плус ковид који сам имала три пута вероватно су активирали неки злонамерни хромозом. Врло лепо. Тако то иде.
Несрећне околности, узурпатор ДНК, болест, стрес и снежна грудва је кренула да се откотрљава низбрдо. Сада ми је све кренуло низбрдо и наставља да иде низбрдо. За трен ока сам одустала од свих планова, престала да бринем о новцу, пријатељствима или како ће моја братичина да преживи живот. Нема никаквих планова шта бих волела да урадим пре нгео што умрем - прекасно је за то. Све бледи у безначајност, да би ме подсетло да сам странац на овој земљи и да овде за мене нема дома. Нема правог дома.
Коментари
Постави коментар