КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

Почех да пишем овај унос на српском, међутим одједном се наставио на енглеском. Ово ми се дешава први пут. Пошто сам хтела да избегнем да тај франкенштајновски спис угледа светлост дана, мисао коју сам у једном монету хтела дао стварим на делу, али сам је у потпуности одбацила, па сам превела српски део текста на енглески, а затим ћу, заузврат, превести целу ствар на српски и ставити на блог на српском језику. А то је овај блог.  Рјуноске Акутагава је био јапански писац кратких прича, такође познат у Јапану као отац кратке приче. Најпознатија његова прича је „У гају“ коју је Акира Куросава користио за свој Рашомон. Мој први сусрет са овим писцем био је кроз књигу са хришћанским причама смештеним у Јапану. Приче су чудне, али су написане врхунски. Само те увуче. Оно што је важно за овај унос је да се на крају књиге налази његова биографија и његова фотографија. Прво што сам помислила када сам угледала његово замишљено, интелигентно, мршаво, готов аскетско лице било је као да сам угледал

“Моја породица и друге животиње” Зашто волим ову књигу ? Није ми јасно до дан данас.Читали на студијама енглеског.  Уболи су књигу дефинитивно. Прелепо описано не само острво, већ људи, како Грци тако и остали; а посебно животињски свет. Натерате да за волиш и бубе! А посебно кад су у стању ларве што уме да буде “бљак”. Кад под утицајем свих тих описа изгуглам ухолажу буде ми одурна, али у  суштини схватиш “све си премудрошћу створио” и све је лепо чак и кад је ружно. На први поглед. Отвара се нови свет кад превазиђеш гађење.

  ОПУШЦИ РАЗДОРА   Њено умеће пијења крви било је изузетно посебно. Готово врста уметности, јер је и сама њена жеђ била посебне врсте. Она није била обичан вампир, какав се може наћи у народним или модерним причама. Била је то жеђ какву има човек изгубљен у пустињи. Познат ти је тај осећај када се грло осуши и када ти је једини сан да окусиш макар једну кришку поморанџе. Таква је била њена врста крволочности.   Била је обична канцеларијска службеница, са својим уобичајеним начином облачења. Куповала је белу кафу успут, и на посао стизала увек на време. Никад није каснила. Враћала се кући у исти суморни стан. Све на њој било је неупадљиво. Није изгледала ништа посебно. Није била нешто изузетно интелигентна. Није била шеф што би се очекивало од једног вампира. Била је обична, неамбициозна канцеларијска службеница.   Жеђ је почела да осећа у пубертетз, а најзанимљивије је било то што никада није гледала Носферату нити било који други хорор жанр. Никада није марила за филм а посе

 Јер седиш у канцеларији са особом која не воли музику Желим да одем одавде

    Прича о продуценту, удовци који прави аудицију за филм (на наговор пријатеља) како би се поново оженио (на предлог сина). На аудицији му запада за око жена којом постаје опчињен, а о којој не зна ништа што га не спречава да сањари о њој и заљуби се у илузију то јест верује својој “интуицији”. У неком тренутку све треба да се претвори у хорор.  Као и у животу! Нарација тече природно и обухвата читаочеву пажњу. Не знам како му полази за руком. Одлично уводи главног јунака у илузију. Препоручујем!