"Са Битлсима", Харуки Мураками
Што се тиче старења, није ми чудна чињеница што сам остарио. Није ни то што сам ја каквог се сећам из детињства, некако неприметно, остарио. Увек се изнова запањим како су људи моје генерације остарили, како су све лепе девојке, пуне живота, које сам познавао сада толико остариле да већ имају унуке. Мало ме то онеспокојава, чак се растужим. Међутим, никада нисам тужан због чињенице што сам и сам остарио. Чини ми се да је разлог зашто се растужим што су све те девојке које сам познавао остариле, је да ме све то, изнова, тера да признам да су моји дечачки снови заувек нестали. Смрт једног сна може на неки начин да изазове већу тугу него смрт живог бића. Постоји једна девојка - хоћу рећи постоји жена која је једном била девојка - које се одлично сећам. Не знам јој име. И, наравно, не знам где је сада нити чиме се бави. Само знам да је ишла у исту средњу школу као и ја, и да је била је иста година као и ја (будући да је значка на њеној кошуљи била исте боје као и моја) и сећам се да је б