КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

 Када се ова песма појавила, ништа нисам разумела текст. Сад разумем. Песма је испала пророчка за мој живот. Она говори о немогућности успостављања контакта између две личности од којих је једна затворена, а друга отворена да макар буде ту за њега. Зато се отворенија личност коначно затвара и одлази. Као у природи. Чим крене сумрак, цвет затвара латице. Такође, може се протумачити и као немогућност остваривања комуникације са самим собом, то јест кад не желиш да се суочиш са собом и потајно мислиш како си савршен и не желиш да се мењаш, да изађеш из свог Ега. У том случају изостаје индивидуација, обожење, а самим тим човек закржљава. Исто као што свака веза, у којој један само даје а други себично узима, НЕСТАЈЕ, јер, та друга особа је ипак Његово височанство (био то отац, мајка, сестра, брат, рођак, "љубав твог живота", учитељ, пријатељица која, на пример, мисли да си јој преотела дечка, а то није истина, плус није ти дала пет минута времена да јој објасниш, итд). Зато се де

 Десанка је знала нешто што ја не знам. Верујем да, то нешто, многи знају, али ми нису јасни, зашто нису своју децу, пријатеље, итд. научили том знању.🤷 Или је то "знање" фатаморгана. ------------------------------------------------ Предосећање  Познала сам те кад снег се топи,  топи, и дува ветар млак. Близина пролећа душу ми опи,  опи, па жудно удисах зрак.  С нежношћу гледах стопа ти траг, траг пo снегу белом;  и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом.  Познала сам те у звонак дан,  дан пијан, свеж и мек. Чињаше ми се већ давно знан,  знан кад ес познадох тек.  С нежношћу гледах стопа ти траг, траг на cнегy белом;  и знадох да ћеш бити ми драг,  драг у животу целом. Познала сам те кад копни лед,  лед, док се буди пролетњи дах;  кад дан је час румен, час сетан, час блед,  кад сретно се и тужно у исти мах.  С нежношћу гледах стопа ти траг,  траг пo снегу белом;  и знадох да ћеш бити ми драг,  драг у животу целом. Десанка Максимовић

 Uporno tražiš nju u drugima, Pogled ti luta svuda, Po licima, kosi, očima. Ali nje nema jer je nikada nije ni bilo. Samo plod mašte utisnut na stranicama srca. Teško se briše i još teže zaboravlja. I ostaje tako. Sve liče na nju ali ni jedna nije nije ona. Jer je ona posebno biće, samo za tebe satkano. Od snova i paperja. Položeno na oltar mašte i uobrazilje, i nanovo traži svoj danak.