КО ТЕ ПИТА ЗАПАЖАЊА СМОРЕНОГ УМА

 Ето, готово је. Стојим на ивици понора. То јест смрти, и врло је и невероватно непријатан осећај. Невероватно обесхрабрујућа помисао. Почео је крај остатка мог живота. Или је престао мој живот а почиње крај. Наилазила сам на знаке смрти свуда око себе. Људи који умиру од рака, мој отац, моји пријатељи, људи који умиру споро или умиру дуго. Песме, филмови и кад на сред видеао померим ону црвену тачкицу илити бирач јер желим да прескочим досадне делове, а црвени бирач се заустави баш у тренутку када жена говори о својој борби против рака. Предзнаци и знаци.  Да ли мој свесни део хвата сигнале који не постоје или су баш ту? Да ли то моје несвесно шаље знаке, покушава да ми каже истину или покушава да ме уплаши? Ако је ово друго, онда не мора више да се труди. Проклетство интуитивности и успостављања веза између различитих неповезаних информација ради своје. Несвесно ја само наставља тим путем. А мој рационални ум последњи сазнаје истину. Страх постоји, или да кажем, постојао је пре него