О мислима I
Постоје неке ствари које се засигуно не пишу јавно, а поготову не као јавни дневник. Међутим, зашто да не. То дође као некадашња јавна исповест, а данас се зове групна терапија. Некад се борим са мислима јер или су негативне или не знам уопште да их чујем. Не умем да их чујем. Онда морам да пишем или да се враћам, да премотавам шта сам последње размишљала. Чудно је то. Не познајем сопствено тело, ово у коме станујем, нити познајем све што ми се дешава у уму, срцу и души. Некад не могу да одгонетнем емоције, да разграничим једну од друге, а камо ли да их "ћујем". Распознајем лако тугу, радост, нерасположење, гнев, еуфорију, досаду. Али чини ми се да фале нијансе. Кад у духовном смислу сагледам ствари онда је ту много шароликији "аутпут". Препознајем кад сам нешто урадила или рекла из сујете, гордости. Лакше ми је то, али много теже да чујем ту мисао која се увуче неприметно. После толико година живота на земљи, схватам да мисли производе емоције. Требало ми је прек
